У постконфликтном друштву, као што је наше, свједоци смо да су неки процеси који су у уређеним друштвима ствар државне бриге препуштени на бригу поједницима и/ли невладиним организацијама. Доносимо причу о једној таквој особи - Цвији Мишић из Бијељине.



Завршила је основни и мастер студиј на Факултету пословне економије у Бијељини. Иако до данас није запослена, она је још раније одлучила да беспосленост неће бити њена особина. Своја знања и вјештине ставила је на услугу најрањивијим категоријама нашег друштва. Када је ријеч о волонтирању, прве кораке је направила у Добротворном братству и сестринству „Радост“, чији је и данас члан, као и у раду Добротворне организације Епархије зворничко-тузланске „Тројеручица“. Тренутно је ангажована у Удружењу за развој и едукацију младих „Сигуран корак“ на пројектима помоћи ромској популацији и другим социјално угроженим категоријама. Актуелна је реализација пројекта описмењавања дјевојчица и жена Ромкиња у који је Цвија Мишић са колегиницама ушла самоиницијативно, без ичије подршке да би се након остварених конкретних резултата укључили и други људи добре воље.



- Ромске заједнице су углавном затворене за људе који долазе изван тих група. Почетак рада у таквим условима неповјерења је био изузетно тежак. Али, нисам одустајала. Уз велику жељу да помогнем тим људима, те пријатељски и прије свега људски, равноправан однос према њима дошло је и до позитивне реакције са њихове стране. Сада имамо велику посјећеност наших радионица и што је још важније, видим код њих вољу да се укључе, да нешто корисно науче“, рекла је Мишић.

Уз подршку Фондације „Старији брат, старија сестра“ учествовала је у пројекту „Социјализација дјеце из маргинализованих група“ гдје је имала улогу ментора једној дјевојчици. Упркос бројним психо-социјалним проблемима у којима се налази, уз Цвијину подршку дјевојчица се одлучила на велики корак у свом животу – уписати средњу школу.

- Проблем нашег друштва је што пречесто и предуго стигматизујемо чланове социјално угрожених група тако да на крају и они сами прихвате ту стигму. На путу укључивања тих људи, нарочито дјеце, потребан је већи ангажман институција којима је то примарни задатак. Искуство ми говори да је могућ напредак на овом пољу, уз услов правилног приступа социјално угроженим категоријама нашег друштва“, закључила је на крају за „Семберија инфо“, Цвија Мишић, уз напомену да са родитељима, који су пољопривредници, ради на њиви, да су сви курсеви и радионице које је похађала били бесплатни, те да је и добровољни давалац крви. Свестрана жена, баш.


​Семберске новине - Семберија инфо