ТАЊА САВИЋ, ДИПЛОМИРАНИ ЕКОНОМИСТА, ПУНИХ 15 ГОДИНА ЧЕКА ПОСАО
Осјећам се јадно и као грађанин другог реда
- Разлог моје одлуке да се обратим за помоћ и разумијевање јесте моја дугогодишња борба за егзистенцију, трагање за послом у струци или било којим пристојним послом и чекање на Евиденцији завода запошљавање пуних 15 година’’, поручује Бијељинка Тања Савић, по занимању дипломирани економиста.
- Прије факултета, завршила сам вишу школу и стекла звање економиста за царине и шпедицију. Још док сам похађала Гимназију, испољавалале су се моје особине - истрајност, упорност и интересовања за више области и жеља за учењем и напретком. Потом, као студент, имала сам јак ентузијазам, енергију и видике, али, нажалост, по завршетку школовања, сва врата за посао била су ми затворена. Нико није хтио да ми помогне, јер нисам била подобна, нити било ,,чији војник’’, а сама нисам могла да се изборим са свим тим. Ипак, нисам одустајала. Јављала сам се и аплицирала на сваки конкурс за посао за који сам знала. Године су пролазиле, одбијенице су се ређале једна за другом’’, тврди ова дјевојка и наглашава да се није мирила са ситуацијом и, како каже, жељела је да вјерује да има наде.
- Проширивала сам своје знање, похађала семинаре, разне курсеве, сајмове запошљавања, на којима сам се званично представљала и износила своју ситуацију и ситуацију оних сличних мени, јер нисам себична и знам да нисам једина, али, сваком је његова мука највећа, и сходно томе, говорим најприје у своје име. Затим сам уписала мастер студије и сада, послије 15 година активног тражења посла, моје стање изгледа овако: студент мастер студија, са дипломама Гимназије, ВШС и ВСС и са више од 30 сертификата. Осјећам се јадно, као грађанин другог реда, а не академски грађанин. Немам више никакве наде да ћу наћи посао и да ћу радити у струци. Са својих 38 година живота, немам више снаге да се борим са неправдом и непоштењем’’, резигнирана је Савићева.
Истиче да се обраћала бројним институцијама и установама, да је о могућности добијања посла разговарала и са бившим градоначелником Бијељине.
- Код садашњег градоначелника Љубише Петровића не могу да се закажем за разговор. Кажу, нема мјеста за термин. Била сам, у пар наврата, код руководиоца Завода за запошљавање - флијала Бијељина - Синише Кајмаковића, као и код претходног руководиоца - Славице Лукић. Сви су дијелили моје мишљење и обећавали да ће ми помоћи, као и да ће бити покренут пројекат у сарадњи са локалном управом, а можда, чак, и на републичком нивоу, да се помогне онима, који су на евиденцији Бироа 10 и више година, да се запосле. Све је остало на узалудним обећањима. Жељела бих да нагласим да ми није намјера никога да оптужујем и јавно прозивам. Само молим за помоћ. Желим да се мој глас чује, те да покушам пробудити свијест власти да се побрину шта ће бити са људима попут мене... Ја не желим да бјежим у иностранство, него да достојанствено живим у својој Отаџбини, јер сам дијете РВИ. Мој отац се борио, био у рату и рањен је, а данас гледа како његова дјеца не заслужују ништа, па ни пристојан посао’’, огорчена је Тања Савић.
Семберске новине - Семберија инфо - В.Зеленовић
- Разлог моје одлуке да се обратим за помоћ и разумијевање јесте моја дугогодишња борба за егзистенцију, трагање за послом у струци или било којим пристојним послом и чекање на Евиденцији завода запошљавање пуних 15 година’’, поручује Бијељинка Тања Савић, по занимању дипломирани економиста.
- Прије факултета, завршила сам вишу школу и стекла звање економиста за царине и шпедицију. Још док сам похађала Гимназију, испољавалале су се моје особине - истрајност, упорност и интересовања за више области и жеља за учењем и напретком. Потом, као студент, имала сам јак ентузијазам, енергију и видике, али, нажалост, по завршетку школовања, сва врата за посао била су ми затворена. Нико није хтио да ми помогне, јер нисам била подобна, нити било ,,чији војник’’, а сама нисам могла да се изборим са свим тим. Ипак, нисам одустајала. Јављала сам се и аплицирала на сваки конкурс за посао за који сам знала. Године су пролазиле, одбијенице су се ређале једна за другом’’, тврди ова дјевојка и наглашава да се није мирила са ситуацијом и, како каже, жељела је да вјерује да има наде.
- Проширивала сам своје знање, похађала семинаре, разне курсеве, сајмове запошљавања, на којима сам се званично представљала и износила своју ситуацију и ситуацију оних сличних мени, јер нисам себична и знам да нисам једина, али, сваком је његова мука највећа, и сходно томе, говорим најприје у своје име. Затим сам уписала мастер студије и сада, послије 15 година активног тражења посла, моје стање изгледа овако: студент мастер студија, са дипломама Гимназије, ВШС и ВСС и са више од 30 сертификата. Осјећам се јадно, као грађанин другог реда, а не академски грађанин. Немам више никакве наде да ћу наћи посао и да ћу радити у струци. Са својих 38 година живота, немам више снаге да се борим са неправдом и непоштењем’’, резигнирана је Савићева.
Истиче да се обраћала бројним институцијама и установама, да је о могућности добијања посла разговарала и са бившим градоначелником Бијељине.
- Код садашњег градоначелника Љубише Петровића не могу да се закажем за разговор. Кажу, нема мјеста за термин. Била сам, у пар наврата, код руководиоца Завода за запошљавање - флијала Бијељина - Синише Кајмаковића, као и код претходног руководиоца - Славице Лукић. Сви су дијелили моје мишљење и обећавали да ће ми помоћи, као и да ће бити покренут пројекат у сарадњи са локалном управом, а можда, чак, и на републичком нивоу, да се помогне онима, који су на евиденцији Бироа 10 и више година, да се запосле. Све је остало на узалудним обећањима. Жељела бих да нагласим да ми није намјера никога да оптужујем и јавно прозивам. Само молим за помоћ. Желим да се мој глас чује, те да покушам пробудити свијест власти да се побрину шта ће бити са људима попут мене... Ја не желим да бјежим у иностранство, него да достојанствено живим у својој Отаџбини, јер сам дијете РВИ. Мој отац се борио, био у рату и рањен је, а данас гледа како његова дјеца не заслужују ништа, па ни пристојан посао’’, огорчена је Тања Савић.
Семберске новине - Семберија инфо - В.Зеленовић
