КАКВО ЈЕ МЈЕСТО ПОРОДИЦЕ КАО ОСНОВНЕ ЋЕЛИЈЕ ДРУШТВА И КАКАВ ЈЕ ОДНОС СУПРУЖНИКА У НАШЕМ ДРУШТВУ?
Корона замрзла породичне конфликте
У 2020. години Центру за социјални рад Бијељина поднесена су 92 захтјева за покушај мирења супружника, што је, упркос проблемима изазваним короном, мање у односу на 2019. годину. Према подацима Центра, у 2019. години поднесено је, чак, 148 захтјева за покушај мирења, што је, иначе, обавеза из Породичног закона за супружнике који имају малољетну дјецу прије обраћања суду тужбом за развод брака.
Према ријечима психолога Центра за социјални рад Бијељина Цвијанке Ракић, мањи број захтјева у години короне не чуди, јер су, како каже, наши људи навикли да у кризним ситуацијама реагују „збијањем редова“.
- Наши људи у кризи реагују збијањем редова. У суштини се пребацујемо на преживљавање, па ћемо послије да видимо шта и како. Мислим да се конфликти замрзавају. Моје мишљење је, с обзиром да је пандемија велики удар на све аспекте људског живота, па и на породични, да ће они који су имали добре и стабилне бракове имати могућност да их још више ојачају, а да ће парови који су, иначе, имали проблеме бити још више гурнути у том правцу. Када смо у ситуацији да смо анксиозни и да имамо неизвјесност, што су веома стресни елементи, нормално је да очекујемо од супружника разумијевање и топлину, а то су елементи који постоје у функционалном односу“, објашњава Ракићева, која вјерује да ће прави проблеми када је ријеч о менталном здрављу појединаца али и односу међу партнерима доћи до изражаја тек када се заврши криза изазвана короном.
Ипак, када је ријеч о породици, она сматра да се ради о институцији која је у нашем друштву високовреднована, те да је живјети у заједници веома пожељно и није лако одустати од тога.
- Када слушамо партнере који су се одлучили за развод видимо да је то тешка одлука и да је ријеч о процесу који је трајао. Ништа се не дешава преко ноћи. Углавном брачни партнери говоре о томе да криза траје дужи временски период, те да су имали разне покушаје да превазиђу проблем и да га ријеше“, каже Ракићева, те напомиње да је пракса показала да су проблеми на које се партнери жале, када је ријеч о њиховом односу, бројни и различити, те да зависе од случаја до случаја.
- Ако говоримо о најчешћим проблемима, углавном је ријеч о темама из домена блискости, проблемима у комуникацији, неразумијевању. Често се наводи и да партнер није довољно брижан, те да не постоји могућност проналажења заједничког језика око многих животних питања. Ту су и разни проблеми који су у вези са животом у проширеним породичним заједницама, а тема су и насиље, проблем коцкања, алкохолизма, љубомора и бројни други“, наводи Цвијанка Ракић.
Ипак, није све тако црно. Поједини парови успијевају да превазиђу проблем, а број оних који наставе заједнички живот је у просјеку око 10 посто. Најчешће је ријеч о партнерима који нису имали озбиљну намјеру да се разведу.
- Пракса је показала да проблем успијевају да превазиђу они који, заправо, нису имали озбиљну намјеру да се разведу и гдје је само покретање поступка више комуникацијске природе, у смислу поруке другом да је ситуација јако озбиљна. То се једноставно и види, јер је ријеч о партнерима који нису емотивно толико дистанцирани да се не могу више повезати. Ти парови нису емотивно мртви. То су партнери који се свађају пред нама, а за нас је свађа увијек добар знак. Оно што је значајно је како се свађамо“, објашњава Ракићева, те напомиње да међу паровима који се одлуче да наставе заједнички живот има оних који, заиста, направе значајне искораке али и оних са „козметичким промјенама“.
- Питање је колико брачни партнери кроз процес који прођу код нас, када се ми детаљније позабавимо разним аспектима партнерског функционисања, направе стварне промјене. Некада они остваре одређене искораке, а некада су промјене козметичке, па их након неког времена видимо у истој процедури“, каже Ракићева, која наглашава да је за суштинске промјене потребан дужи савјетодавни и терапијски рад.
Развод је прича о губитку
Када није могуће ићи у правцу измирења и не постоји мотивисан супружник, приступа се терапији развода, а према ријечима психолога Цвијанке Ракић, сваки развод је прича о губитку.
- Развод је прича о губитку. Све оно што имамо као фазе кроз које пролазимо код било ког другог губитка имамо и код развода – шок, невјерицу, суочавање са чињеницом, те фазе депресивности, али и фазе подизања и уочавања смисла у животу и мимо партнерске везе. Ипак, ако не може да се иде у правцу измирења, идемо ка споразуму“, објашњава Ракићева, која напомиње да је добро то што се највећи број поступака заврши споразумом.
- Када се поступак заврши споразумом, то значи да су се бивши супружници договорили око повјере малољетне дјеце, издржавања и начина одржавања личних односа дјеце и родитеља са којим дјеца не живе. У 2019. години 86 парова је успјело да постигне споразум око кључних питања, а ти проценти су углавном слични када говоримо о годинама“, истиче психолог Цвијанка Ракић.
Ипак, постоје и они парови који су најтежи за рад и гдје се поступак завршава без споразума.
- Ријеч је о паровима који наставе са конфликтима. То су породице и партнери који интервенције Центра одбијају, а било шта да покушамо није могуће. Ријеч је о систему који је отпоран на интервенције и те парове виђамо и у фази када суд од нас тражи извјештај, јер они немају споразум око тога гдје ће дјеца да живе, колико ће други да допринесе издржавању и како ће да виђа дјецу. То су три важна питања“, објашњава Ракићева.
Љубав није кредит за цијели живот
Брак и породица подразумијевају сложене процесе и односе, а многи људи су спремни и на доста трпљења прије доношења одлуке о разводу. Ипак, оно што је неопходно је препознати проблеме на вријеме и потражити помоћ.
- Брак је однос који најдубље провоцира личност. Све оно што некада у неким животним фазама нисмо завршили како треба, то се јако осјети у партнерском односу“, каже Цвијанка Ракић, те указује на значај да се што раније потражи помоћ, уколико постоје знаци да је однос у кризи.
- Наше искуство је да су жене те које прије препознају комуникацијске проблеме. Значајно је да постоји спремност и са друге стране, те да се вјерује да је тражење помоћи од стручњака добар пут. Неки од показатеља да је однос у кризи је постојање свакодневне критике, као и чињеница да су партнери незадовољни. Заправо, ту је најбоље отворити тему о заједниким очекивањима. Такође, претерани критицизам увијек штети односу и није добар“, истиче Ракићева.
За добар и квалитетан брак, напомиње она, неопходно је да партнери схвате да љубав није кредит за читав живот, те да брак подразумијева однос који треба да се његује.
- За квалитетан брак је значајно да постоји спремност партнера да прихвате и слабости другог. Јако је значајно прихватање сличности и разлика. Конструктивне свађе су добре, док потискивање и ћутање о спорним питањима може да буде врло штетно. Такође, значајно је напоменути да брак не смије бити гробница индивидуалности, али није добро ни ако се претерано инсистира на том концепту, односно на дистанци и личном успјеху, јер то води „паралелним партнерима“, који заправо живе једно поред другог. Оно што је сигурно је да љубав није кредит за читав живот, те да је неопходно да се однос његује“, поручује психолог Цвијанка Ракић.
Семберске новине - Семберија инфо
У 2020. години Центру за социјални рад Бијељина поднесена су 92 захтјева за покушај мирења супружника, што је, упркос проблемима изазваним короном, мање у односу на 2019. годину. Према подацима Центра, у 2019. години поднесено је, чак, 148 захтјева за покушај мирења, што је, иначе, обавеза из Породичног закона за супружнике који имају малољетну дјецу прије обраћања суду тужбом за развод брака.
Према ријечима психолога Центра за социјални рад Бијељина Цвијанке Ракић, мањи број захтјева у години короне не чуди, јер су, како каже, наши људи навикли да у кризним ситуацијама реагују „збијањем редова“.
- Наши људи у кризи реагују збијањем редова. У суштини се пребацујемо на преживљавање, па ћемо послије да видимо шта и како. Мислим да се конфликти замрзавају. Моје мишљење је, с обзиром да је пандемија велики удар на све аспекте људског живота, па и на породични, да ће они који су имали добре и стабилне бракове имати могућност да их још више ојачају, а да ће парови који су, иначе, имали проблеме бити још више гурнути у том правцу. Када смо у ситуацији да смо анксиозни и да имамо неизвјесност, што су веома стресни елементи, нормално је да очекујемо од супружника разумијевање и топлину, а то су елементи који постоје у функционалном односу“, објашњава Ракићева, која вјерује да ће прави проблеми када је ријеч о менталном здрављу појединаца али и односу међу партнерима доћи до изражаја тек када се заврши криза изазвана короном.
Ипак, када је ријеч о породици, она сматра да се ради о институцији која је у нашем друштву високовреднована, те да је живјети у заједници веома пожељно и није лако одустати од тога.
- Када слушамо партнере који су се одлучили за развод видимо да је то тешка одлука и да је ријеч о процесу који је трајао. Ништа се не дешава преко ноћи. Углавном брачни партнери говоре о томе да криза траје дужи временски период, те да су имали разне покушаје да превазиђу проблем и да га ријеше“, каже Ракићева, те напомиње да је пракса показала да су проблеми на које се партнери жале, када је ријеч о њиховом односу, бројни и различити, те да зависе од случаја до случаја.
- Ако говоримо о најчешћим проблемима, углавном је ријеч о темама из домена блискости, проблемима у комуникацији, неразумијевању. Често се наводи и да партнер није довољно брижан, те да не постоји могућност проналажења заједничког језика око многих животних питања. Ту су и разни проблеми који су у вези са животом у проширеним породичним заједницама, а тема су и насиље, проблем коцкања, алкохолизма, љубомора и бројни други“, наводи Цвијанка Ракић.
Ипак, није све тако црно. Поједини парови успијевају да превазиђу проблем, а број оних који наставе заједнички живот је у просјеку око 10 посто. Најчешће је ријеч о партнерима који нису имали озбиљну намјеру да се разведу.
- Пракса је показала да проблем успијевају да превазиђу они који, заправо, нису имали озбиљну намјеру да се разведу и гдје је само покретање поступка више комуникацијске природе, у смислу поруке другом да је ситуација јако озбиљна. То се једноставно и види, јер је ријеч о партнерима који нису емотивно толико дистанцирани да се не могу више повезати. Ти парови нису емотивно мртви. То су партнери који се свађају пред нама, а за нас је свађа увијек добар знак. Оно што је значајно је како се свађамо“, објашњава Ракићева, те напомиње да међу паровима који се одлуче да наставе заједнички живот има оних који, заиста, направе значајне искораке али и оних са „козметичким промјенама“.
- Питање је колико брачни партнери кроз процес који прођу код нас, када се ми детаљније позабавимо разним аспектима партнерског функционисања, направе стварне промјене. Некада они остваре одређене искораке, а некада су промјене козметичке, па их након неког времена видимо у истој процедури“, каже Ракићева, која наглашава да је за суштинске промјене потребан дужи савјетодавни и терапијски рад.
Развод је прича о губитку
Када није могуће ићи у правцу измирења и не постоји мотивисан супружник, приступа се терапији развода, а према ријечима психолога Цвијанке Ракић, сваки развод је прича о губитку.
- Развод је прича о губитку. Све оно што имамо као фазе кроз које пролазимо код било ког другог губитка имамо и код развода – шок, невјерицу, суочавање са чињеницом, те фазе депресивности, али и фазе подизања и уочавања смисла у животу и мимо партнерске везе. Ипак, ако не може да се иде у правцу измирења, идемо ка споразуму“, објашњава Ракићева, која напомиње да је добро то што се највећи број поступака заврши споразумом.
- Када се поступак заврши споразумом, то значи да су се бивши супружници договорили око повјере малољетне дјеце, издржавања и начина одржавања личних односа дјеце и родитеља са којим дјеца не живе. У 2019. години 86 парова је успјело да постигне споразум око кључних питања, а ти проценти су углавном слични када говоримо о годинама“, истиче психолог Цвијанка Ракић.
Ипак, постоје и они парови који су најтежи за рад и гдје се поступак завршава без споразума.
- Ријеч је о паровима који наставе са конфликтима. То су породице и партнери који интервенције Центра одбијају, а било шта да покушамо није могуће. Ријеч је о систему који је отпоран на интервенције и те парове виђамо и у фази када суд од нас тражи извјештај, јер они немају споразум око тога гдје ће дјеца да живе, колико ће други да допринесе издржавању и како ће да виђа дјецу. То су три важна питања“, објашњава Ракићева.
Љубав није кредит за цијели живот
Брак и породица подразумијевају сложене процесе и односе, а многи људи су спремни и на доста трпљења прије доношења одлуке о разводу. Ипак, оно што је неопходно је препознати проблеме на вријеме и потражити помоћ.
- Брак је однос који најдубље провоцира личност. Све оно што некада у неким животним фазама нисмо завршили како треба, то се јако осјети у партнерском односу“, каже Цвијанка Ракић, те указује на значај да се што раније потражи помоћ, уколико постоје знаци да је однос у кризи.
- Наше искуство је да су жене те које прије препознају комуникацијске проблеме. Значајно је да постоји спремност и са друге стране, те да се вјерује да је тражење помоћи од стручњака добар пут. Неки од показатеља да је однос у кризи је постојање свакодневне критике, као и чињеница да су партнери незадовољни. Заправо, ту је најбоље отворити тему о заједниким очекивањима. Такође, претерани критицизам увијек штети односу и није добар“, истиче Ракићева.
За добар и квалитетан брак, напомиње она, неопходно је да партнери схвате да љубав није кредит за читав живот, те да брак подразумијева однос који треба да се његује.
- За квалитетан брак је значајно да постоји спремност партнера да прихвате и слабости другог. Јако је значајно прихватање сличности и разлика. Конструктивне свађе су добре, док потискивање и ћутање о спорним питањима може да буде врло штетно. Такође, значајно је напоменути да брак не смије бити гробница индивидуалности, али није добро ни ако се претерано инсистира на том концепту, односно на дистанци и личном успјеху, јер то води „паралелним партнерима“, који заправо живе једно поред другог. Оно што је сигурно је да љубав није кредит за читав живот, те да је неопходно да се однос његује“, поручује психолог Цвијанка Ракић.
Семберске новине - Семберија инфо
