У Јању смо дошли 1992. године, а ја сам била прва избјеглица која је почела да ради у школи. Становали смо у кући једног финог господина, брице Мује Буквића са којим смо направили уговор о становању. То су била тешка времена, али истовремено племенита и хумана. Мој муж је био један од оснивача Српске демократске странке у Брези, али због здравствених проблема није могао да се бави политиком. Људи су предложили мене и први одборнички мандат сам освојила у Јањи. Иза мене су четири одборничка мандата и поносна сам што сам сваки пут изабрана, јер су гласачи препознали у мени настојање да помогнем људима и да се бавим њиховим проблемима. Морам истаћи да сам се брзо адаптирала на Семберију и успоставила контакт са народом’’.
 
Не дијелим људе
 
- Трудила сам се да изађем у сусрет и људима из Балатуна, Којчиновца, било ког дијела Семберије... препознавали су мој одборнички рад и обраћали ми се. У свом раду нисам никог оштетила. Сматрала сам да, ако сам одборник, ако ме је неко одабрао, да треба за њих да радим оно колико могу и шта могу. Бавила сам се најобичнијим стварима, да ли неко има смјештај, карту за аутобус, аутобуску линију, инвалид приступ институцији, па до тога да Ковиљуше добију школу, на шта сам посебно поносна, јет то насеље сада има и школу и амбуланту. Током четири одборничка манадата накупило се доста иницијатива које су реализоване и на које сам поносна, а бирана сам за одборницу, без енормног улагања у кампању. Никад у животу нисам платила свој глас ни својим, а камоли парама из градског буџета. Има људи који су жељели да ми погону, али нисам хтјела да ми се намјешта глас. Сматрам, да све док постоји та могућност, нема нам спаса, јер то је варање гласача!
 
Обавеза према странци
 
-Многи су, бавећи се политиком, успјели да се енормно обогате, да злоупотријебе повјерење грађана, а ја и данас имам само ону кућу што сам пренијела из Брезе заједно са мужем. Имала сам одборнички додатак, а у пензију сам отишла са 450 конвертибилних марака као наставница, а не као директорица или не дај Боже посланик, што сматрам да сам на неки начин заслужила. Нисам никада имала ту врсту подршке, нити сам је тражила. Парафразираћу Душка Радовића:,,Многи људи живе срећно и спокојно у сиромаштву, јер их је било стид да постану богати“. У пензији ми је било лијепо, бавила сам се унучићима и то је неописиво задовољство. Онда се десило све ово са Српском демократском странком, што је свима познато. Желим истаћи да Томица Стојановић није остао у СДС-у, ова странка у Семберији не би опстала. Послије свега, остала сам у СДС-у, али сам им рекла да нећу активно да се бавим политиком, јер сам се уморила. Ипак, они су били упорни, нису ме пустили да останем при свом ставу, наговарали су ме, говорили су ми да им је потребно моје име и мој начин рада. Пристала сам посљедњег дана када је требало послати листе, а оно што је преломило у мени јесте да, ако сам потребна странци у којој сам остварила четири одборничка мандата, дужна сам, и било би безобразно и непоштено да не дам допринос колики могу.
 
Освојила пети мандат
 
-Кренули смо без средстава за велику кампању, ја бих рекла, са голе ледине. СДС има три одборника, а та три мандата су добијена на чист образ и поштовање наших биографија. Ниједан мандат није купљен, ни личним, ни парама градског буџета или неког предузећа или установе. А да не говорим о мандату који је освојио Љубиша Петровић. Он је остварио велику побједу и труди се да уведе неки нови начин рада и размишљања. Сви треба да буду поштени и да кажу да му за то треба времена. Политички опоненти му приговарају: „Ви сте тако радили раније“. Који ви? Ти који су радили тако, сада су са вама. Ја сам можда некада нешто прећутала, са нечим се нисам слагала, али то нисам рекла, јер нисам имала ту моћ. Знам да ће се градоначелник трудити да учини све што је у његовој моћи, јер грађани очекују да се нешто промијени. Не желим да говорим о аферама, тиме треба да се баве суд и тужилаштво. Зар није зрело да се промијени ово стање ја теби - ти мени, тј,  ја теби милион, ти мени пола вратиш?! Трудићу се и даље да будем човјек и да радим као одборник у корист грађана. Нећу дозволити да нико блати наша три мандата и градоначелника!
 
Анка Тодоровић, рођена и одрасла у Црној Гори, у Никшићкој Жупи, гдје је завршила основну школу, а Педагошку академију у Никшићу, смјер српскохрватски језик и југословенска књижевност. С обзиром да по завршетку Академије није било посла, одлази код стрица у Високо и почиње да ради у Брези, гдје је упознала и супруга Ненада Тодоровића, нажалост покојног, који је био један од прва четири академска сликара у БиХ. У Брези су живјели до рата, а потом су дошли у Јању, гдје су провели 13 година, а радили су у школи.

Семберија инфо