Аутор регионално познате телевизијске емисије “Квадратура круга” Бранко Станковић, која се већ двадесет година емитује на Радио телевизији Србије, ових дана посјетио је Бијељину. Бранко је имао и конкретан повод за долазак у Бијељину. Желио је снимити емисију о несвакидашњем потезу бијељинског привредника Митра Гајић, власника Грађевинског предузећа “Техника инжењеринг” који је својој дугогодишњој радници приликом одласка у пензију поклонио стан.

Била је то прилика за кратак разговор са Бранком Станковићем који нам је рекао да ће у наредној години бити емитована хиљадита емисија “Квадратура круга”. 

“До сада је испричано више од 2000 прича, па често пријатељима, онако у шали, кажем да сам гори од Шехерзаде, јер замислите да сваку ноћ супругу или дијете успављујете новом причом, а да то траје пет година заредом, из ноћи у ноћ. Ето, имам још увијек неку инспирацију. Можда ми то даје онај одозго. Има и тренутака, односно падова, када не знам шта ћу радити у наредна два мјесеца, помишљајући да сам се истрошио, али, опет, идем даље”.

​

Станковић је журналистику студирао на Факултету политичких наука у Сарајеву и дипломирао је 1986. године. Још увијек се одлично сјећа студентских дана.

“Рођен сам у Ужицу, морам и то да кажем. Када сам дошао у Сарајево на студије, прво сам становао приватно на Грбавици, након чега сам годину дана провео у Студентском дому на Бјелавама, а послије тога сам прешао у Студентски дом у Неџарићима. Један период студирања провео сам и у Студентском дому “Младен Стојановић”, у центру Сарајева.

Говорећи о избору занимљивих тема данас, у овом помало хаотичном времену брзог и динамичног живота, о избору прича које ће изазвати интересовање гледалаца и слушалаца, Станковић каже да је до најбољих прича долазио кроз директни контакт са људима.

“Данас многи у новинарству преписују и копирају, тако да новинарство све више постаје инстант и површно. Свакој причи човјек мора да се максимално посвети, да дубоко уђе у разраду теме. За неке теме, као што је етнологија и наука, потрудим се да овладам материјом бар у оној мјери да то буде упола приближно саговорнику. Тако могу  правим питањима  “испровоцирати” саговорника и могу владати материјом. Млађе колеге данас немају такав приступ. Можда је то добро из њиховог угла, јер ће имати више времена за себе. Ја сам годинама тако радио и не могу се мијењати у овим годинама, јер сам већ матор”.

Што се тиче прича које су му посебно драге и које су на њега лично оставиле јак утисак, Станковић каже да таквих прича има безброј.

“Урадио сам пуно прича о дјеци којима је живот ускратио пуно тога, а ми смо овом емисијом покушали да им  уљепшамо дјетињство, да промијенимо њихов живот набоље. То смо успијевали уз помоћ добрих људи. Није то наша превасходна заслуга, јер смо само будили савјест и добро у људима да бисмо помогли некоме. Милију Јелића, малог-великог дјечака из села Радобић код Мионице, сви памте као храброг дјечака који је бринуо о болесном оцу, сестри и породичном имању. Он је данас породичан човјек са двоје дјеце. Дирнула ме његова дјечачка суза, јер током приче није показивао да га све то боли. Са тринаест година био је домаћин. Када сам га питао, шта му се лијепо догодило у животу, само је једна дјечачка суза изашла из једног ока и она је све рекла. Када сам дошао кући, жена ме питала, шта си радио данас, ја сам почео да плачем и описао сам јој шта сам радио. Други сегмент су приче које се односе на младе сјајне људе, ствараоце, студенте, који могу помоћи овој земљи. Дјевојка, за коју није било мјеста у Србији, да јој помогну око школовања, а била је лошијег материјалног стања, Сања Дероња, која је у том тренутку говорила девет страних језика и требало је да оде на постдипломске студије у Париз, данас је, хвала Богу, професор у Паризу.

Трећи сегмент су приче у којима смо представљали неке вриједности, традицију, катуне на камену, између Маглића и Волујака. Пјешачили смо пет сати, али је вриједило да покажемо, како је изгледао живот на катуну у 21. вијеку. Два брата, са својим породицама излазе на катун. Један од синова Бања Комара те године је планирао да упише Полицијску академију, али, он је морао да дође на катун, гдје нема никаквог комфора. У импровизованим креветима људи спавају као сардине”.

Бранко Станковић каже да је на десетине занимљивих прича забиљежио и на подручју БиХ и Републике Српске, истичући да и на овим просторима живе људи који заслужују пажњу “Квадратуре круга”.

“Не одустајем од добрих прича, тако да идем тамо гдје је нешто занимљиво и гдје људи заслужују својим дјелом и талентом да се огласе у “Квадратури круга”. Прочитао сам причу у “Семберским новинама” о несвакидашњем гесту привредника Митра Гајића и то ме толико инспирисало, да сам морао доћи у Бијељину. Ријетки су данас послодавци који имају осјећај за свог радника, а камоли, да га награде пред одлазак у пензију. То је један људски чин који је у овом времену риједак и заслужује пажњу”.

Бранко Станковић каже да ће и у наредном периоду са подручја Републике Српске бити занимљивих прича које ће бити емитоване у “Квадратури круга”. Планира да током љета поново дође у Републику Српску и БиХ. Младим новинарима, каже, може дати само један савјет, уколико нема те љубави и те енергије да “гризу и истражују”, онда је боље да се на вријеме повуку.

Семберија инфо - Текст и фото: Љ. Љубојевић