Све до прије годину дана, Војислав Стевић из Сувог Поља сједао је за волан трактора и обављао радове на њиви. Возачка дозвола је истекла, вид је мало ослабио, те  Војислав сада углавном обавља радове на породичном имању.
 
-Навукла се и катаракта на очи, те ми љекари не дају дозволу. Сједнем на трактор повремено и обавим најнеопходније послове око куће. Са супругом Станком (91) у браку сам већ 64 године. Пуно смо терета преко леђа претурили. Сами смо све сложно радили и међусобно се поштовали. Некада сам израђивао циглу, обављао тешке послове. Гдје год се динар могао зарадити, ту сам и ја био. Извлачио сам камен и шљунак из воде, насипао путеве. Имање сам по прописима обрађивао. Некада није било хемије и све је здраво било. Сијао сам кукуруз, пшеницу, дјетелину, имао добар воћњак, узгајао стоку. Имамо шест кћерки, шест зетова, четрнаесторо унучади и десеторо праунучади. Најмлађа Радмила живи с нама, на заједничком имању, са својом породицом, мужем и три сина. Један од њених синова, мој унук, очекује принову. У заједници тренутно живи нас осморо, три генерације, а биће ускоро, акобогда, и четврта”.
 
Сјећа се дјед Војислав још увијек и година које је провео у Титовој армији, у Метљици, у Словенији, касније у Чрномељу, у коњичком пуку, ВЕС телеграфиста.
 


- У војску сам отишао 1953. године, 22. јула, а вратио сам се кући петог марта 1955. године. Било је то скраћење од неколико мјесеци. Као што рекох, пуно сам радио, али сам нешто и стекао. Поштено сам радио, никад нисам ништа од некога отео, нити сам ишао по судовима. Бјежао сам од тога. Неумјерено сам радио, али сам знао и уживати у животу, јер сам ишао и на свадбе и на весеља, на радост и на жалост, ништа нисам избјегавао. Био сам највећи мајстор за припрему и печење цигле у околини. Моја супруга је по цијели дан припремала и исијецала циглу за нашу кућу, а ја сам радио код других. Током дана сам знао сложити по 30.000 комада цигле и припремити за печење. Тако је то трајало и дању и ноћу, пораниш и омркнеш. Завршио сам и тесарски курс, али ми власти нису дале да одем у иностранство. Видио сам колико је сати, браћа била у четницима, плашили су се да не постанем шпијун. И моји родитељи су имали шесторо дјеце. Наш народ каже, вријеме донијело, вријеме однијело. Данас, млади неће да се жене и удају, да дјецу рађају. То ми никако није јасно. Уколико се неко и ожени, рађа једно дијете. Има пуно неожењених и неудатих. У шта им живот пролази? Неки се дигну, па одоше у иностранство. Тамо изроде дјецу и та дјеца никада више неће овдје доћи да живе. Остаје нам пустоловина, пуста земља. Кад сам кренуо у школу, било нас је 110 у првом разреду. Сада се једно или двоје дјеце годишње уписује у први разред, а имамо село од четири стотине кућа. Чујем да ће у Модрану на јесен двоје дјеце кренути у први разред. Нема дјеце, нема прираштаја. Бјежи народ, корона нас опколила, криза из дана у дан све већа. Све је скупље, од ђубрива, сјемена, хемије, горива. Наш производ стоји како стоји”, закључује своју животну исповијест старина Војислав Стевић из семберског села Суво Поље, истичући да су дјеца највеће богатство и највеће човјеково благо, те како посебно нагласи, ,,дјеца су опстанак свијета”.

Семберија инфо