Необичан је пут сликара Споменка Ђекића. По мјесту рођења он је из Сарајева, али године дјетињства и његовог одрастања везују се за град на Дрини - Зворник. С обзиром да је веома рано препознао у себи сликарски таленат, жеља за даљим усавршавањем одводи га у Бањалуку. Данас , са својих 25 година, Споменко Ђекић живи и ради у Бијељини, у граду који је препознао као погодно мјесто за живот и рад у струци. Овај несвакидашњи сликар прошао је пут од шегрта у сликарској радионици до ментора у сопственом атељеу.
 
Када сам угледала нека од његових дјела, схватила сам да у нашем граду живи и ствара умјетник којег, сигурна сам, не познајемо довољно. У жељи да то промијеним, са Споменком сам разговарала о његовим почецима, његовој сликарској радионици, али и о његовим плановима за будућност.

На самом почетку разговора вољела бих да се присјетиш твојих почетака. Како је изгледао твој пут од ученика, преко помоћника, па све до врсног мајстора какав си данас?
Па , био је то занимљив пут. У петом разреду основне школе уписао сам се у радионицу у Зворнику из радозналости и заљубио сам се у све то. Нисам, бар ја сматрам да нисам, имао неког нарочитог талента и напредак је био спор - све до осмог разреда основне школе где сам по мом мишљењу кулминисао довољно стеченог знања да га могу свесно искористити. У том тренутку сам, што се у нашем жаргону каже, просликао. Цео концепт радионице је био конципиран по угледу на ренесансне радионице где се искључиво неговало класично сликарство и занат и јако сам то све заволео. Постоје три сталежа - ученик, помоћник и мајстор. Најбољи ученици се пењу степеник више, бивају унапређени у помоћника и постепено им се откривају све тајне заната. Имао сам срећу да сам баш ја био одабран за једног од помоћника и ту креће мој још већи развој. Био сам укључен у разне пројекте попут осликавања великих формата за свако Зворничко културно лето. Ту сам стекао драгоцено искуство и "испекао занат" што се каже, на чему сам неизмерно захвалан. После завршене средње школе и пет година рада као помоћник, једини логичан пут је био одлазак на академију. На завршној години академије сам одлучио да отворим радионицу у Бијељини и покренем нешто своје.

Када погледамо твоје слике, на прву нам није јасно да ли је у питању слика или фотографија. Којој техници највише прибјегаваш и зашто?
Да , то је чест коментар на моје радове. Велики ми је комплимент и лична сатисфакција када видим да сам неког успео бар на тренутак да преварим и да га запитам шта он то види, фотографију или слику, јер сам јако велики заљубљеник у то класично сликарство и занат. Тај хиперреализам ми је био нешто најприближније ка чему бих могао да се усмерим. Не сматрам своје слике хиперреалним, јер то нису. Ово што радим јесте реализам са излетима у хиперреализам, али се више ни не проналазим у хиперреализму јер сам га превише романтичарски гледао. Сматрао сам га јединим светлом савремене уметности са убеђењем да цртеж мора да буде савршен, а тек онда перфектно осликан, без и једне најмање грешке да би то све изгледало како треба, то јесте, гледао сам га као есенцију заната и технике. Нажалост , током истраживања видео сам масовну употребу пројектора и осталих помагала при поставци цртежа, а неки су ишли толико далеко да штампају фотографије на платно па сликају преко тога, што ми је апсурдно и нема никакву вредност.  Цртеж је костур слике и ако се тако битна ствар ниподаштава и ставља у други план, то вероватно значи да је аутор лош цртач. Тако сам на крају направио серију цртежа под називом "Агонија и екстаза" где сам се вратио цртежу и то баш најкласичнијем - кредом на папиру, вођен премисом: "Ако желиш да промениш нешто, крени од себе". Слике које радим су обично рађене акриликом, јер сам најопуштенији са њим и са њим сам највише упознат. Волим тезбог брзог сушења који ми дају већу слободу и мноштво неприметних мириса.
 
Оно што одликује твоје сликарство јесте реализам на твојим платнима, а право освјежење за наш град представља сликарска радионица смјештена поред Жупне цркве названа Сфумато. Реци нам нешто више о својој радионици, али и о њеним полазницима.
Сфумато је такође конципиран и вуче корене из класичних радионица. Заиста се трудим да на један опуштен и пријатан начин укажем на њихове грешке и са сваким да имам индивидуалан приступ, јер сликарство не трпи строгоћу и ауторитет. Рад у сликарској радионици мора да буде весео и лепршав. Ретко кад се осети било какав ауторитет, сви чланови су једнаки и нема никаквог устручавања. Награда за све то је њихов напредак који је неоспорив и заиста уживам у том њиховом процесу развијања, јер сам и сам прошао то све и вежу ме јако лепа сећања на цео тај период.

У сликарској радионици друге подучаваш сликарском занату, а у Бијељини заиста има много талентованих умјетника. Да ли данас може да се живи од умјетности?
Бијељина је један велики потенцијал и заиста има талентованих људи. Мада , таленат није увијек пресудан. Таленат је нешто што нас покреће. Неко може имати сав таленат овог света, али ако не ради на себи и не развија се, рука се укрути, а око иступи и онда буде превазиђен од стране других мање талентованих који су константни. Дакле , оно што је најважније јесу та истрајност и континуитет, јер нема теже ствари од истрајавања истим темпом и квалитетом од почетка до краја.



Као младог умјетника, оно што те одликује јесу бројна колективна, али и самостална излагања радова у више градова. Шта можемо да очекујемо од нових пројеката и да ли већ сада имаш у плану неке нове изложбе?
До сада сам имао много колективних и шест самосталних изложби. Мада , морам признати да је јако тешко правити циклус слика везан за одређени концепт који ће увезати све слике, јер заиста одузима доста времена. Што се тиче живота од сликарства, мислим да ће квалитетна слика наћи себи простор. Тренутно немам никакве амбиције према томе, сликам онако полако, за своју душу и више сам се посветио радионици, члановима и њиховом развоју, тако да планирам изложбу радионице, јер знам који је то ветар у леђа када се ваше слике негде изложе.
Семберија инфо - Љ. Божић