Возачку дозволу добила у седамдесет и првој
Вера Трифуновић (72), пензионисана учитељица, возачки испит положила је прије неколико мјесеци, у седамдесет и првој години живота. Она каже да се на тај корак одлучила у позним годинама, буквално, из пријеке животне потребе. Супруг Слободан, такође пензионисани просвјетни радник, има здравствених проблема са кичмом и тешко се креће. Вера каже да данас, када вози аутомобил, не може ни сама себи да повјерује, да је стварно савладала ту вјештину у позним годинама. Што је најважније, за воланом нема страха, а и здравље је одлично служи.
„ За неке ствари у животу никад није касно. Наравно, пуно тога се мора радити из пријеке потребе. Да не бих често мољакала родбину, пријатеље и комшије да мужа одвезу до љекара или на контролу, одлучила сам да положим возачки испит. Имала сам одличног инструктора, Јову Јовановића, који је до сада обучавао више од 3.000 кандидата. Он је, прије свега, добар човјек, али и стручан у свом послу. За мене је било тешко савладати све те препреке, али сам успјела у томе“, каже Вера Трифуновић, исдтичући да за све треба имати и безграничну вољу.
„ Плашила сам се, мислила сам да ће то за мене бити непремостива препрека. Као што је за дјецу у школи математика баук, тако сам замишљала сједање за волан. Никада прије тога нисам сједала за волан, нити сам помишљала да научим вожњу. Међутим, сада се добро сналазим за воланом“.
Вера каже да има двије кћерке. Једна кћерка, Александра, живи и ради у Мелбурну, предаје енглески језик. Друга кћерка, Драгана, ради као медицинска сестра у Франкфурту. Присјећајући се својих година проведених у просвјети, каже да је 23 године са мужем Слободаном радила и живјела у Живиницама. Од деведесете године прошлог вијека је у Бијељини, већ десетак година у пензији.
„ Била сам активна у Организацији жена „Лара“, радила сам и у Сигурној кући. Тако сам обављала и волонтерске и хуманитарне послове, када су у питању жене жртве породичног насиља. За четрдесет година рада у просвјети испратила смо бројне генерације ђака. Када ми је сестра прије неколико година умрла, мој бивши ученик, градоначелник Живиница, дошао је да ми изрази саучешће, након толико и толико година. Имам пуно пријатеља, али и бивших ученика, с којима одржавам контакт путем фејсбука. Остале су дивне успомене из тих просвјетитељских, школских година“.
Сусрет препун емоција
Вера каже да им је недавно у посјету дошао ученик њеног мужа Слободана, који га није видио тридесет и више година. Био је то сусрет пун нескривених емоција, па и суза.
Семберија инфо
„ За неке ствари у животу никад није касно. Наравно, пуно тога се мора радити из пријеке потребе. Да не бих често мољакала родбину, пријатеље и комшије да мужа одвезу до љекара или на контролу, одлучила сам да положим возачки испит. Имала сам одличног инструктора, Јову Јовановића, који је до сада обучавао више од 3.000 кандидата. Он је, прије свега, добар човјек, али и стручан у свом послу. За мене је било тешко савладати све те препреке, али сам успјела у томе“, каже Вера Трифуновић, исдтичући да за све треба имати и безграничну вољу.
„ Плашила сам се, мислила сам да ће то за мене бити непремостива препрека. Као што је за дјецу у школи математика баук, тако сам замишљала сједање за волан. Никада прије тога нисам сједала за волан, нити сам помишљала да научим вожњу. Међутим, сада се добро сналазим за воланом“.
Вера каже да има двије кћерке. Једна кћерка, Александра, живи и ради у Мелбурну, предаје енглески језик. Друга кћерка, Драгана, ради као медицинска сестра у Франкфурту. Присјећајући се својих година проведених у просвјети, каже да је 23 године са мужем Слободаном радила и живјела у Живиницама. Од деведесете године прошлог вијека је у Бијељини, већ десетак година у пензији.
„ Била сам активна у Организацији жена „Лара“, радила сам и у Сигурној кући. Тако сам обављала и волонтерске и хуманитарне послове, када су у питању жене жртве породичног насиља. За четрдесет година рада у просвјети испратила смо бројне генерације ђака. Када ми је сестра прије неколико година умрла, мој бивши ученик, градоначелник Живиница, дошао је да ми изрази саучешће, након толико и толико година. Имам пуно пријатеља, али и бивших ученика, с којима одржавам контакт путем фејсбука. Остале су дивне успомене из тих просвјетитељских, школских година“.
Сусрет препун емоција
Вера каже да им је недавно у посјету дошао ученик њеног мужа Слободана, који га није видио тридесет и више година. Био је то сусрет пун нескривених емоција, па и суза.
Семберија инфо
