Шта сматрате својим највећим успјехом у животу?

- Мој највећи успјех у животу је, што сам у овим, помало тешким и чудним временима након ратних догађања и четири године времена проведеног у Војсци Републике Српске на различитим ратиштима, успио да имам здраву и нормалну породицу, као највеће богатство овога свијета, коју, поред супруге, чине двије кћерке и син. То што сам породицу и васпитање дјеце успио организовати већим дијелом у складу са традиционалним вриједностима и културно- историјским насљеђем, а да при томе не запоставим ни нове тековине које доноси савремено друштво доласком информационих технологија. Такође, сматрам да је успјех и то што имам довољан број искрених пријатеља, што сам постизао много успјеха у оквиру своје професије (у току рада у школи), те да имам добру сарадњу и комуникацију са скоро свим људима, да сам увијек прилично веселог духа, да волим живот и да максимално користим мале ствари које људе чине срећним. Једноставно, мој успјех је моја породица, моја родбина, моји пријатељи, моји ученици и постигнути резултати у области образовања, моје село, мој град, моја Семберија, мој народ, све оно што човјека окружује и с чим живи, с чим се бори кроз живот. Бити у тешким временима увијек негдје по средини пута, ни много лијево, ни много десно - то је за мене највећи успјех. Можда се очекује да говорим и о политици, међутим, намјерно желим да заобиђем ову тему, само желим да грађани реално вреднују успјешност сваког појединца, па тако и мене лично, али искрено сматрам да политике има превише и тамо гдје је не треба бити, зато сам као активиста у политици често против претјераног мијешања политике. Успјех је остати досљедан и достојанствен, ма шта био и шта радио.
 
Која је то професија којом сте у младости прижељкивали да се бавите и колико се она разликује од онога што вам је данас посао?

-Као и сваки млад човјек који сањари о будућности и прижељкује да постане ово или оно, тако сам и ја један период имао јаку жељу да постанем добар фудбалер. Затим сам желио бити официр и уписати војну академију, а кад сам био већ мало зрелији појавило се интересовање за архитектуру и грађевинарство, ради чега сам уписао средњу грађевинску школу. Међутим, након свега тога, живот човјека однесе на другу страну, те уписујем педагошку академију и постајем просвјетни радник. Пошто сам увијек више био везан за техничке науке и у области образовања сам одабрао предмете који су у вези са техником. Тако да није велика разлика по питању сруке у односу на неке моје раније жеље, али је област потпуно другачија од онога што сам као млад желио.
 
Која књига, филм или представа су на Вас оставили утисак посљедњих година?

-Пошто је један од омиљених глумаца из периода моје младости био Жарко Лаушевић, мени се посебно допадају његове књиге у којима он на посебан начин описује свој живот. Његова друга књига „Дневник једне робије“ можда на неки начин има предност, ради тога што приказује најтеже тренутке његовог живота проведеног на робији. Кад је у питању филм, посебно ми је остао у сјећању филм који одсликава страшан обичај обрезивања жена у неким земљама Африке, а зове се „Пустињски цвијет“ и снимљен је по истинитим догађајима. Такође бих истакао и домаћи филм „Енклава“, који је снимљен по догађајима са Косова. Када је у питању представа, мислим да је представа „Воз“, у извођењу Воје Брајовића и Сергеја Трифуновића, на мене оставила упечатљив утисак, можда зато што је, на посебан начин, изводе, управо, ова два велика глумца.
 
Постоји ли хоби или неко друго интересовање којем посвећујете слободно вријеме?

-Данас скоро сви људи живе великом брзином, тако да сам и ја скоро свакодневно у некаквој журби и трци са животом. Једноставно не могу да се стигну обавезе. Међутим, истовремено волим и да се посветим животу. Тако да поред редовних послова на радном мјесту, активностима које обављам као одборник у Скупштини града и Српској демократској странци, имам и обавезу око обрађивања пољопривредног земљишта након очеве смрти. Дио времена посвећујем и уређењу воћњака засађеног шљивом. Волим да на тадиционалан начин печем праву домаћу шљивовицу за своје потребе. Такође, волим, кад могу, да проводим вријеме на Сави, да помало пецам, те са друштвом сплаварим Савом.  Волим да учествујем у весељима, прославама и забавама, јер сам прилично веселог духа. У зимском периоду понекад се укључујем на пробе фолклора за ветеране. Често користим вријеме да са својом дјецом и дјецом из комшилука играм стони тенис и баскет. Такође, дио слободног времена посвећујем волонтерској помоћи и организацији рада удружења, организација и институција које функционишу у оквиру моје локалне средине. Тако да, искрено речено, немам уопште времена за досаду.
 
Шта би, по Вашем мишљењу, требало унаприједити у Бијељини

-Град Бијељина је једна од локалних заједница која се након ратних догађања најбрже развија и постао је средина у коју се увијек радо долази, али се велики број становника и задржава да настави живот у овом граду. Иако се у протеклом периоду пуно тога урадило, ипак увијек постоје ствари које треба поправљати, развијати, градити и унапређивати. Можда јесте проблем питање надлежности државног, републичког и локалног нивоа, међутим у Бијељини је потребно, прије свега, унаприједити образовни систем, у смислу дефицитарних занимања. Унаприједити могућност запошљавања проналажењем начина да индустријске зоне заживе у пуном капацитету, а исто тако тражити и нова рјешења, јер је запосленост највећи проблем. Још интензивније афирмисати пољопривредну производњу и максимално користити природне ресурсе пољопривредног земљишта као највећег богатства Семберије, те промовисати у већем капацитету производе из Семберије. Повећати одговорност у систему јавних служби, установа и предузећа локалног нивоа. Посебно изнаћи нова рјешења за ЈУ Бању „Дворови“. Град Бијељина, ради прилива великог броја нових становника, има потребу да, у оквиру комуналне инфраструктуре, повећа број пјешачко-бициклистичких стаза које су неопходне за пјешаке и бициклисте као учеснике у собраћају, тако и за оне који ће бити рекреативци. Повећати туристичку понуду кориштењем ријека Саве и Дрине, чак, по могућности, саградити комплекс по угледу на Штранд у Новом Саду. Неопходно је унаприједити и едуковати грађане по питању заштите животне средине, па чак и увести нове санкције кад је у питању стварање дивљих депонија и непримјерено одлагање свих врста отпадних материја. Потребно је смањити утицај политике по било ком питању, а повећати  улогу стручности, способности и одговорности, односно успоставити систем правих вриједности. Свједоци смо да је то у БиХ, Републици Српској и већини локалних средина, заиста, озбиљан проблем.
 
Како Бијељину и Семберију видите у будућности?

-Бијељина и Семберија су саставни дио БиХ и Републике Српске, те је скоро немогуће у цјелости нашу локалну заједницу издвојити и изоловати од тренутне ситуације, да ради економског проблема, корупције и криминала који је евидентан на овим просторима, све већи број, како младих образованих, тако и људи средњих година напушта ове просторе. Ако се нешто значајно не предузме на проналажењу рјешења од стране државних институција, овакав проблем ће бити све израженији и у Бијељини, која може да постане само прелазно рјешење за оне који ће преко Бијељине кренути ка земљама Западне Европе и даље, јер у Бијељини још увијек може бар да се обезбиједи јефтина храна. Ако надлежни озбиљно схвате ове проблеме, Бијељина ће поново бити један од градова који ће се развијати убрзаним темпом, јер су Град Бијељина и њени грађани већ показали да и у најтежим временима, својом марљивошћу и залагањем, могу да предњаче у односу на многе локалне заједнице из ужег и ширег окружења. Ја ћу бити оптимиста и слободно могу рећи да ће Бијељина бити град који ће и даље бити препознатљив на простору регије, државе, ширег оружења, па чак и Европе, односно један од лидера свих локалних заједница.
 
Семберија инфо (Семберске новине)