МИКАН АНИЧИЋ, СЛИКАР У ПАРИЗУ :: Semberija INFO ::

 

МИКАН АНИЧИЋ, СЛИКАР У ПАРИЗУ


Микан Аничић (69), дипломирани сликар и графичар, рођен у Бадовинцима, у Србији, бијељински гимназијалац, који је Ликовну академију завршио у Београду, стипендиста француске владе и специјализант Школе лијепих умјетности у Паризу, ових дана припрема изложбу својих слика у Бијељини.

Аничић од 1989. године живи и ствара у Паризу. Говорећи за портала Семберија инфо  о својим ликовним стремљењима и преокупацијама, овај свјетски признат сликар и умјетник, каже да избјегава да каже истину.

- Ако кажем истину, онда ми нико не вјерује да је то тако. Када слажем, онда ми обично вјерују. Тако је то у животу. Увијек се више вјерује лажи, него истини. Сликам старом темпером јајчаном, која је стара техника ренесансних мајстора, односно база овог нашег сликарског умијећа и заната. Успио сам дешифровати неке енигме које су ми се постављале на самим почецима ликовног стварања. Питао сам се, којом брзином и лакоћом су ренесансни мајстори сликали. Није то било могуће извести уљем. То ме увијек збуњивало, мада је у свим књигама историје умјетности писало да је то уље на платну. Дошао сам до спознаје и открића 1985. године у Музеју Прадо, захваљујући једној Сарајки, сарадници Музеја Прадо. Анализе Бритиш музеума из Лондона су потврђивале оно што сам  својевремено само претпостављао. Дуготрајност слика је обезбијеђена сликањем овом старом техником. Уље је лошија техника, јер слике жуте, пуцају, боја временом пропада. У случају ове технике хемија је заустављена, заустављен је процес разградње и пропадања. Боја, онако како се први пут постави, остаје вјечно“.

Микан Аничић никада није водио евиденцију о броју слика које је до сада насли - као. Каже да је ових дана открио да се једна његова слика налази у Бијељини. Његови радови налазе се у музејима у Краљеву, Београду, Тузли, у Националној библиотеци у Паризу и у многим приватним колекцијама широм свијета.

- У младости нисам водио евиденцију о томе. Израдио сам монографију у којој сам покушао заокружити своју каријеру. Нисам сликар који брзо слика, јер је тематика коју сликам изузетно компликована. То су библијске теме, митолошке теме, жанр сцене и компликоване композиције које захтијевају дуг процес промишљања и стварања. Формати иду и до  2,5 x 4 метра“.

Аничић каже, парафразирајући Достојевског, да ће љепота спасити свијет, само уколико ми спасимо љепоту. У Паризу се може живјети од сликарства, али не од свакаквог сликарства, каже Аничић.

-Данас је умјетник упућен на самог себе. Он је свој менаџер, извођач, секретар, предузимач, што компликује цијели процес. Уколико се бавите сликарством базираном на ренесансном искуству великих мајстора и уколико створите свој умјетнички свијет, можете пронаћи публику“, каже Микан Аничић за портал Семберија Инфо.
Аничић признаје да постоји и публика за авангардно сликарство.

-Како вријеме одмиче, схватам да авангарда не постоји. Авангарда је нешто што је ретардирано, што је некад било, па се поново враћа. Двадесети вијек је вијек великих експеримената у умјетности. Ништа ново дато, мада се све вријеме прича како је 20. вијек  вријеме нових тенденција и нових покрета. По мени, 20. вијек је био једна велика лабораторија у којој се све опробало и поново реинтерпретирало оно што је већ давно речено. Кад погледате апстрактну умјетност, па то су слике које се налазе у пећини Ласко, у Алтамири. То је сликарство пећинских људи, а оно је поново васпостављено као нешто ново као нешто мдодерно и савремено. Није то ништа ново. Човјек се стално врти у круг. Једе на исти начин, спава на исти начин, води љубав на исти начин, рађа се на исти начин, умире на исти начин. Према томе, зашто би он правио неки изузетак само у умјетности”.
Микан Аничић каже да у Паризу има свој атеље и свој простор за рад који је употпуњен шљивама и трешњама које он калемио. Породица живи у Паризу. Син и кћерка су адвокати и немају склоности ка сликарству.

- Не треба свако да се бави овим послом. Никада сликарство није било насљедна породична традиција. Када погледате кроз историју умјетности, видјећете да сви велики мајстори сликарства нису имали синове и кћерке за насљеднике. Обично се тај таленат, уколико је прави, велики умјетник у питању, исцрпи на једној особи и насљедници остају у сјенци. То је случај код сина Питера Бројглера. Његов син, који је био сјајан сликар, није остао упамћен. Или Тицијан, талијански венецијански сликар 17. вијека. Његов син је био изванредан мајстор, али нигдје нема његовог потписа. Све је отац потписивао.

Од старе генерације сликара из БиХ који су прије рата боравили у Паризу, Аничић се сјећа Исмара Мујезиновића, Љубе Бабића и Милорада Ћоровића.

​портал Семберија инфо / Семберске новине