Миленко Ђурић (33) из Бијељине, један је од многих који је напустио Републику Српску и због бољих услова за живот, а и будућности његове породице, на првом мјесту кћерке Уне, напустио је посао у једној угледној бијељинској установи и нови живот отпочео у Словенији.

Миленко је дипломирани инжењер Рачунарства и информатике. Запослен је у Словенији, у Љубљани, у фирми која има више од 300 радника (Љубљана, Марибор и Београд).

Ради као развојни инжењер и на развоју веб апликације за банку, која је писана у програмском језику Јава.
-Иако посла за програмере у Републици Српској и БиХ има довољно, могућност да добијеш прилику да радиш на једном великом и комплексном пројекту као што је апликација за банку је веома мала. Наравно ту је и финансијски моменат. Код нас још увијек ти послови нису ни приближно плаћени као у земљама Европске уније. И мислим да неће још за дуго бити, што је био један од разлога да одем у Словенију’’, објашњава за ,,Семберске новине’’ Миленко и наглашава да је за његово напуштање ових простора пресудило обезбјеђивање боље будућности и материјалне сигурности за његову породицу. 

Суштина одласка је, свакако, будућност кћерке Уне.



-Обезбјеђивање боље будућност дјетету био је приоритет, а Словенија је била избор моје партнерке, која је својевремено и један период живјела у Љубљани. И мени се живот у Љубљани чинио привлачним и тако сам се преселио у овај град’’, каже Миленко и истиче да му најтеже пада раздвајање од породице.

Имајући у виду да и то неће дуго трајати, а и да свакодневно може да контактира путем видео позива са кћерком и њеном мамом, каже ,,прегураће јуначки’’.

-Моја партнерка и ја на овај корак смо се одлучили договарајући сваки детаљ. План нам је да се виђамо што чешће, бар једном мјесечно. Недавно су моје цуре биле седмицу код мене, па ћу ја, чим будем могао, њима у Бијељину. Тако ћемо се ,,борити’’ док не средимо папирологију да се цијела породица пресели у Љубљану’’, каже Миленко и признаје да му комуникацију на послу отежава недовољно познавање словеначког језика, али да има одлично разумијевање колега с којима ради.

- У фирми у којој сам запослен службени језик је словеначки. Иако се чини да је словеначки веома сличан нашем језику, то у стварности и није баш тако. Оно што желим  да нагласим је да сам на послу супер прихваћен, да ми стално дају радне задатке како бих напредовао. Већ планирају да, ако не ове године, онда сљедеће, полажем за Oracle-ов сертификат за Јава програмера. Сама чињеница да сам добио посао у септембру 2018, а у јануару 2019. године већ сам почео да радим, говори о томе да су они нешто препознали и видјели у мени, па су били спремни чекати више од четири мјесеца на мој долазак’’, говори за Семберске новине’’ Миленко Ђурић.
Поредећи живот у новој средини и Семберији и Републици Српској Миленко каже да је у Љубљани, у пар наврата, био туристички и већ тада је видио да би то могао бити град за живот по његовој мјери.



-Љубљана има довољно спортских и културних дешавања. Град је лијеп. Одише неком опуштеном атмосфером, људи изгледају смирено и, наизглед неоптерећени туђим животима. Тек сам кратко дио те средине и не могу рећи да сам у потпуности укључен у све што град пружа, али оно што је био први утисак је да је администрација пуно бржа и ефикаснија, него у нашем граду (молбу за порески број сам предао у петак, да би ми га поштар већ у уторак донио на кућну адресу). И Бијељина је дивна, али услови за живот и за будућност у Словенији су неупоредиви. Без обзира што сам ја и у Бијељини имао стални посао, стамбено питање било је већ ријешено, нисам у будућности видио своју породицу у том окружењу. Камо среће да се нешто и у Републици Српској и БиХ промијени на боље и ја бих био срећнији’’, закључује Миленко Ђурић.

СЕМБЕРСКЕ НОВИНЕ