ПРОФЕСОР ДР ЦВИЈЕТИН РИСТАНОВИЋ: Због чега је матерњи језик најјаче оружје једног народа?
Језик постоји да га чујемо, да га ослушкујемо. Свака ријеч чини нас особама с јединственим начином остваривања језичког потенцијала матерњег језика. Матерњи језик немјерљиво је драгоцјен за сваког човјека. Професор др Цвијетин Ристановић, пензионисани професор Педагошког факултет у Бијељини, Универзитета Источно Сарајево, каже да је језик најјаче обиљежје идентитета, како појединца, тако и народа.
Српски језик има дугу историју развоја. Који су, професоре Ристановићу, најважнији периоди у том развоју?
-Требало би доста времена да се наведу сви важнији датуми у развоју српског језика, па ћу понудити само оно што је незаобилазно. Из историје је познато да су учени Грци, браћа Ћирило и Методије, ширење хришћанства међу Словенима у IX вијеку започели на старославенском језику, који је тада био заједнички језик свих Словена. Из тог заједничког језика касније су развојем формиране редакције језика појединих славенских народа, као нпр., руска, српска, хрватска, којима су обиљежене разлике настале у говорима појединих народа. У духовном животу српског народа готово све почиње од Светог Саве, па тако и питање језика и књижевности. Прво своје дјело, очеву биографију (Житије светога Симеона), Свети Сава је написао 1210. године на старославенском језику српске редакције, односно на црквенословенском језику којим ће касније писати и други српски биографи: Доментијан, Теодосије, Данило, Пајсије, све до Константина Филозофа и деспота Стефана Лазаревића. Сава Немањић је први учени Србин који је свој језик описао као ,,свјетлост разума“, а такође је био први духовник који је у српске храмове ,,увео ћирилске написе на фрескама“ (Миодраг М. Петровић). У времену од XV до XVIII вијека развој српског језика иде на два колосијека. Први је онај над којим патронат има Српска православна црква, јер је писменост у то вријеме била везана за манастире. Другим колосијеком развија се народни језик који, посебно послије пада српских земаља под турску власт (друга половина XV вијека), остаје сачуван у усменој народној књижевности. Пошто је у вријеме робовања под Турцима велики број српског становништва пребјегао на територију тадашњег Аустријског царства, у XVII и XVIII вијеку католичка црква настоји да поунијати српско становништво на својој територији. Да би се томе одупрла, Српска православна црква тражи помоћ од Русије, тако да у средиште Карловачке митрополије у првој половини XVIII вијека долазе руски учитељи, најприје Масим Суворов, а касније Емануел Козачински, који са собом доносе велики број руских књига и тада се код Срба у Војводини, уз постојећи црквенословенски и славеносрпски, ствара и рускословенски црквени језик са мјешавином српских и руских ријечи. Неписмене српске масе говориле су својим народним језиком, а да језик учених Срба и онај на коме се обављала црквена служба нису готово уопште разумјеле. Стање у српском језику у другој половини XVIII вијека било је врло сложено, поготово што и у писању нису поштована готово никаква правила.
Да ли је Вук Стефановић Караџић био први који је у другој половини XIX вијека уочио то стање и започео борбу за реформисање српског језика и правописа?
-Не, није Вук био први. Увидјели су то поједини српски писци прије Вука. Један број њих: Павле Соларић, Захарије Орфелин, Аврам Мразовић, Гаврило Стефановић Венцловић, Доситеј Обрадовић и прије Вука залагали су се да се књиге штампају на језику који народ разумије, али се мало њих одлучивало да пише и објављује књиге на народном језику. Реализацији те идеје најближи су били Гаврило Стефановић Венцловић и Доситеј Обрадовић који су дјела писали и штампали на народу сасвим блиском језику. Није Вук био први ни у намјери да реформише српско писмо ћирилицу и, при састављању реформисане ћирилице, он је добрим дијелом прихватио идеје других учених Срба: Аврама Мразовића, Саве Мркаља и Луке Милованова. Кад је 1813. године пропао Први српски устанак, Вук се са бројним другим избјеглицама нашао у Бечу, гдје се упознао са Јернејем Копитаром, цензором словенске штампе на аустријском царском двору. Пошто је један рукопис о пропасти Српске буне под Карађорђем Петровићем доспио у руке Копитара, тај образовани Словенац је из Вуковог написа схватио да пред собом има врло способног човјека и доброг познаваоца српског народног језика. По Копитаровом наговору, Вук је 1814. године објавио прву српску граматику (Писменицу сербског језика) и започео борбу за реформу српског језика и правописа која је трајала 50 година (1814- 1864). Поред Писменице Вук објављује Српски рјечник у два издања 1818. и 1847. године, више збирки народних пјесама и више прозних дјела мемоарског и историјског жанра. У борби за реформу српског језика и правописа Вук је у почетку био сам против свих: великодостојника Српске православне цркве, представника власти, Матице српске, тадашњих угледних српских писаца. Али, како су године пролазиле, Вук је добијао присталице међу ученим младим Србима који су пристизали на студије у Беч. Подржали су га здушно Бранко Радичевић и филолог Ђура Даничић, тако да је полако сазријевало схватање да је Вук за српски народ урадио врло корисне ствари. Четири године након Вукове смрти (1868) у Србији је званично признат Вуков правопис, а касније и у осталим крајевима гдје се говорило српским језиком.
Какав је статус српског језика у школама, а посебно на универзитету? По Вашем мишљењу, у којој мјери наши данашњи факултетски образовани суграђани имају елементарно знање стандардног српског језика?
-Што се тиче статуса српског језика као предмета у основним и средњим школама, њему је данас, као и раније, дато важно, прво мјесто. То је и даље главни предмет који, са предметом математика, чини фундамент основношколског и средњошколског образовања. Статус српског језика на универзитету зависи од профила универзитета, односно факултета који чине универзитет. Свакако је мјесто српског језика на филолошким и филозофским факултетима другачији од оног на природноматематичким, правним и економским факултетима, што не значи да стручњаци тог профила не треба да познају и поштују норме стандардног српског језика. На питање у којој мјери наши данашњи факултетски образовани суграђани имају елементарна знања стандардног српског језика тешко је одговорити без егзактних показатеља до којих би се могло доћи путем анкетирања већег броја лица са високим образовањем. Ако је судити по нивоу писмености текстова које добијам на лекторисање и од факултетски образованих суграђана, морам рећи истину да је ниво писмености низак и да се он из године у годину срозава. Разлог томе је, свакако, општа опуштеност и недисциплина, пошто, као што знате, добар број људи не поштује ни неке основне норме у понашању и при обављању свакодневних задатака и послова и како од њих да очекујете да ће се придржавати правила у говору и писању.
Двоструки стандарди у изговору (екавски којим говоре Срби у Србији и ијекавски којим говоре Срби изван Србије) баш као и два писма (ћирилица и латиница) посебности су српског језика какве има мало који језик у свијету. У Бијељини и у Семберији чују се оба изговора и користе оба писма. Како је то одређено у школском систему?
-Тачно је да српски језик има два изговора и два писма, али те посебности не би требало да се схвате као мане, него нешто што тај језик само чини различитим од других језика. Ако неко сматра да то отежава поштовање правила стандардног српског језика, нека погледају које посебности имају енглески, француски, кинески и јапански језик, па их ипак људи уче и њима се служе. Онај коме је стало до тога да стекне солидно знање из српског језика, има за то више могућности. Двострукост изговора настала је усљед различите рефлексије старог гласа јат, а од тада је прошло много времена да би се сада нешто у језику могло мијењати. На оба изговора, екавском и ијекавском, написана су многа важна дјела која данас представљају ризницу нашег духовног живота. Не видим никакав проблем у томе што једни говоре и пишу екавски, а други ијекавски, само је важно да се та два изговора не мијешају. Док сам радио у школама и на факултетима, ученицима и студентима у БиХ је била остављена могућност да бирају изговор, само да на радовима назначе којим изговором се служе. Кад је ријеч о два писма, то је питање знатно сложеније. Ћирилица је српско писмо које је у употреби цијели миленијум и мислим да се српски народ не може одрећи писма које је једно од обиљежја његовог идентитета. Латиница се, такође, одавно употребљава на прострору гдје живи српски народ и на том писму су написана важна дјела, чији су аутори припадници српског народа. Одрећи се ијекавског изговора и латинице значило би одрећи се свега онога што су Срби написали и штампали тим изговором и тим писмом. Поготово је данас немогуће говорити о опредјељењу за једно писмо кад смо свјесни колики је удио латиничног писма у савременој комуникацији са свијетом. Проблем је, међутим, у томе што се форсирањем латинице неоправдано потискује ћирилично писмо и у приликама кад за то нема никаквог разлога. Ћирилично писмо се сасвим равноправно може користити и у савременим средствима информационе технологије. Колико ће ћирилично писмо бити очувано не зависи од странаца који упорно намећу своје моделе, него од припадника српског народа. Увјерен сам да у српском народу има довољно имућних људи који неће пристати на то да се одрекну писма на коме су написани бројни вриједни споменици културе, међу њима и Мирослављево јеванђеље из друге половине XII вијека.
Учење страних језика дубоко је уграђено у савремену европску културу и језичку политику, али енглески језик као да је добио улогу супериорног језика који задире, на разне начине, у идентитет појединих језика, па тако и српског. Који је то, и постоји ли, сигуран пут да се у савремено доба сачува матерњи језик, па, самим тим, и властити идентитет?
-Без познавања страних језика немогуће је комуницирати са савременим свијетом и данас је образовање незамисливо без познавања страних језика. Доминација енглеског језика није случајност, него посљедица вишевјековне економске и политичке доминације народа који живе на подручјима гдје се говори тим језиком. Пошто су у прошлости ти народи имали огроман утицај на економски и друштвени развој у свијету, они су, уз пласман својих роба и услуга, ширили и своју језичку империју. Не само да угроженост од језичке доминације енглеског језика осјећају народи малих земаља, попут наших из састава бивше Југославије, већ се њиме угрожавају и језици великих народа: Нијемаца, Француза, Шпанаца, Италијана...И ти народи покушавају да свој језик заштите од доминације енглеског језика, али без великог успјеха. На Ваше питање који је то, и да ли постоји, сигуран пут да се у савремено доба сачува матерњи језик, па самим тим и властити идентитет, одговор је да сигурног пута нема. Али, свако од нас мора да разлучи шта му представља вриједност за коју се вриједи борити. Ако је то матерњи језик, а требало би да јесте, онда ће се наћи начин да се та вриједност сачува од свих видова угрожавања. Јер, ако изгубимно језик, изгубићемо себе, односно све оне духовне вриједности које су вијековима створене на нашем језику. У вези са тим, подсјећам да су Словенци дуги низ вијекова успјели да сачувају свој језик и свој идентитет упркос свим настојањима Германа да их асимилирају и лише језика, културе и народности. Малим народима Словенци, у том погледу, могу бити свијетао примјер.
На крају бих Вас замолила да кажете нешто о значају Међународног дана матерњег језика који се обиљежава 21. фебруара сваке године.
-Прије 19 година УНЕСKО је, у знак сјећања на четири студента који су у граду Даки у Бангладешу страдали 21. фебруара 1952. године у кампањи за употребу свог матерњег језика, одредио тај датум као Дан матерњег језика. Циљ увођења тог датума у календар празника био је заштита посебности и културе различитости. Намјера УНЕСKО-а је да што више промовише вишејезичност на глобалном нивоу и да се сачувају вриједности које садрже језици малих народа. Процјењује се да је данас од око 7.000 језика, њих 2.680 у опасности да потпуно изумру, а са њима и сва интелектуална и културна добра народа који су говорили тим језицима. Језици и језичка различитост су врло важни за нематеријално насљеђе, јер се њима чувају традиционална знања и преносе на потомке. Тиме се остварује принцип одрживости појединих народа, прокламован као стратешки циљ готово свих УНЕСКО-вих активности. Културна различитост установљена је Конститутивним статутом УНЕСКО-а још 1945., а потврђена Универзалном декларацијом 2001. године. Међународни дан матерњег језика је у потпуном складу са УНЕСКО-вим принципом очувања мултилингвалности, којом се подстиче солидарност међу људима и народима заснована на међусобној толеранцији и разумијевању.
СЕМБЕРСКЕ НОВИНЕ
Српски језик има дугу историју развоја. Који су, професоре Ристановићу, најважнији периоди у том развоју?
-Требало би доста времена да се наведу сви важнији датуми у развоју српског језика, па ћу понудити само оно што је незаобилазно. Из историје је познато да су учени Грци, браћа Ћирило и Методије, ширење хришћанства међу Словенима у IX вијеку започели на старославенском језику, који је тада био заједнички језик свих Словена. Из тог заједничког језика касније су развојем формиране редакције језика појединих славенских народа, као нпр., руска, српска, хрватска, којима су обиљежене разлике настале у говорима појединих народа. У духовном животу српског народа готово све почиње од Светог Саве, па тако и питање језика и књижевности. Прво своје дјело, очеву биографију (Житије светога Симеона), Свети Сава је написао 1210. године на старославенском језику српске редакције, односно на црквенословенском језику којим ће касније писати и други српски биографи: Доментијан, Теодосије, Данило, Пајсије, све до Константина Филозофа и деспота Стефана Лазаревића. Сава Немањић је први учени Србин који је свој језик описао као ,,свјетлост разума“, а такође је био први духовник који је у српске храмове ,,увео ћирилске написе на фрескама“ (Миодраг М. Петровић). У времену од XV до XVIII вијека развој српског језика иде на два колосијека. Први је онај над којим патронат има Српска православна црква, јер је писменост у то вријеме била везана за манастире. Другим колосијеком развија се народни језик који, посебно послије пада српских земаља под турску власт (друга половина XV вијека), остаје сачуван у усменој народној књижевности. Пошто је у вријеме робовања под Турцима велики број српског становништва пребјегао на територију тадашњег Аустријског царства, у XVII и XVIII вијеку католичка црква настоји да поунијати српско становништво на својој територији. Да би се томе одупрла, Српска православна црква тражи помоћ од Русије, тако да у средиште Карловачке митрополије у првој половини XVIII вијека долазе руски учитељи, најприје Масим Суворов, а касније Емануел Козачински, који са собом доносе велики број руских књига и тада се код Срба у Војводини, уз постојећи црквенословенски и славеносрпски, ствара и рускословенски црквени језик са мјешавином српских и руских ријечи. Неписмене српске масе говориле су својим народним језиком, а да језик учених Срба и онај на коме се обављала црквена служба нису готово уопште разумјеле. Стање у српском језику у другој половини XVIII вијека било је врло сложено, поготово што и у писању нису поштована готово никаква правила.
Да ли је Вук Стефановић Караџић био први који је у другој половини XIX вијека уочио то стање и започео борбу за реформисање српског језика и правописа?
-Не, није Вук био први. Увидјели су то поједини српски писци прије Вука. Један број њих: Павле Соларић, Захарије Орфелин, Аврам Мразовић, Гаврило Стефановић Венцловић, Доситеј Обрадовић и прије Вука залагали су се да се књиге штампају на језику који народ разумије, али се мало њих одлучивало да пише и објављује књиге на народном језику. Реализацији те идеје најближи су били Гаврило Стефановић Венцловић и Доситеј Обрадовић који су дјела писали и штампали на народу сасвим блиском језику. Није Вук био први ни у намјери да реформише српско писмо ћирилицу и, при састављању реформисане ћирилице, он је добрим дијелом прихватио идеје других учених Срба: Аврама Мразовића, Саве Мркаља и Луке Милованова. Кад је 1813. године пропао Први српски устанак, Вук се са бројним другим избјеглицама нашао у Бечу, гдје се упознао са Јернејем Копитаром, цензором словенске штампе на аустријском царском двору. Пошто је један рукопис о пропасти Српске буне под Карађорђем Петровићем доспио у руке Копитара, тај образовани Словенац је из Вуковог написа схватио да пред собом има врло способног човјека и доброг познаваоца српског народног језика. По Копитаровом наговору, Вук је 1814. године објавио прву српску граматику (Писменицу сербског језика) и започео борбу за реформу српског језика и правописа која је трајала 50 година (1814- 1864). Поред Писменице Вук објављује Српски рјечник у два издања 1818. и 1847. године, више збирки народних пјесама и више прозних дјела мемоарског и историјског жанра. У борби за реформу српског језика и правописа Вук је у почетку био сам против свих: великодостојника Српске православне цркве, представника власти, Матице српске, тадашњих угледних српских писаца. Али, како су године пролазиле, Вук је добијао присталице међу ученим младим Србима који су пристизали на студије у Беч. Подржали су га здушно Бранко Радичевић и филолог Ђура Даничић, тако да је полако сазријевало схватање да је Вук за српски народ урадио врло корисне ствари. Четири године након Вукове смрти (1868) у Србији је званично признат Вуков правопис, а касније и у осталим крајевима гдје се говорило српским језиком.
Какав је статус српског језика у школама, а посебно на универзитету? По Вашем мишљењу, у којој мјери наши данашњи факултетски образовани суграђани имају елементарно знање стандардног српског језика?
-Што се тиче статуса српског језика као предмета у основним и средњим школама, њему је данас, као и раније, дато важно, прво мјесто. То је и даље главни предмет који, са предметом математика, чини фундамент основношколског и средњошколског образовања. Статус српског језика на универзитету зависи од профила универзитета, односно факултета који чине универзитет. Свакако је мјесто српског језика на филолошким и филозофским факултетима другачији од оног на природноматематичким, правним и економским факултетима, што не значи да стручњаци тог профила не треба да познају и поштују норме стандардног српског језика. На питање у којој мјери наши данашњи факултетски образовани суграђани имају елементарна знања стандардног српског језика тешко је одговорити без егзактних показатеља до којих би се могло доћи путем анкетирања већег броја лица са високим образовањем. Ако је судити по нивоу писмености текстова које добијам на лекторисање и од факултетски образованих суграђана, морам рећи истину да је ниво писмености низак и да се он из године у годину срозава. Разлог томе је, свакако, општа опуштеност и недисциплина, пошто, као што знате, добар број људи не поштује ни неке основне норме у понашању и при обављању свакодневних задатака и послова и како од њих да очекујете да ће се придржавати правила у говору и писању.
Двоструки стандарди у изговору (екавски којим говоре Срби у Србији и ијекавски којим говоре Срби изван Србије) баш као и два писма (ћирилица и латиница) посебности су српског језика какве има мало који језик у свијету. У Бијељини и у Семберији чују се оба изговора и користе оба писма. Како је то одређено у школском систему?
-Тачно је да српски језик има два изговора и два писма, али те посебности не би требало да се схвате као мане, него нешто што тај језик само чини различитим од других језика. Ако неко сматра да то отежава поштовање правила стандардног српског језика, нека погледају које посебности имају енглески, француски, кинески и јапански језик, па их ипак људи уче и њима се служе. Онај коме је стало до тога да стекне солидно знање из српског језика, има за то више могућности. Двострукост изговора настала је усљед различите рефлексије старог гласа јат, а од тада је прошло много времена да би се сада нешто у језику могло мијењати. На оба изговора, екавском и ијекавском, написана су многа важна дјела која данас представљају ризницу нашег духовног живота. Не видим никакав проблем у томе што једни говоре и пишу екавски, а други ијекавски, само је важно да се та два изговора не мијешају. Док сам радио у школама и на факултетима, ученицима и студентима у БиХ је била остављена могућност да бирају изговор, само да на радовима назначе којим изговором се служе. Кад је ријеч о два писма, то је питање знатно сложеније. Ћирилица је српско писмо које је у употреби цијели миленијум и мислим да се српски народ не може одрећи писма које је једно од обиљежја његовог идентитета. Латиница се, такође, одавно употребљава на прострору гдје живи српски народ и на том писму су написана важна дјела, чији су аутори припадници српског народа. Одрећи се ијекавског изговора и латинице значило би одрећи се свега онога што су Срби написали и штампали тим изговором и тим писмом. Поготово је данас немогуће говорити о опредјељењу за једно писмо кад смо свјесни колики је удио латиничног писма у савременој комуникацији са свијетом. Проблем је, међутим, у томе што се форсирањем латинице неоправдано потискује ћирилично писмо и у приликама кад за то нема никаквог разлога. Ћирилично писмо се сасвим равноправно може користити и у савременим средствима информационе технологије. Колико ће ћирилично писмо бити очувано не зависи од странаца који упорно намећу своје моделе, него од припадника српског народа. Увјерен сам да у српском народу има довољно имућних људи који неће пристати на то да се одрекну писма на коме су написани бројни вриједни споменици културе, међу њима и Мирослављево јеванђеље из друге половине XII вијека.
Учење страних језика дубоко је уграђено у савремену европску културу и језичку политику, али енглески језик као да је добио улогу супериорног језика који задире, на разне начине, у идентитет појединих језика, па тако и српског. Који је то, и постоји ли, сигуран пут да се у савремено доба сачува матерњи језик, па, самим тим, и властити идентитет?
-Без познавања страних језика немогуће је комуницирати са савременим свијетом и данас је образовање незамисливо без познавања страних језика. Доминација енглеског језика није случајност, него посљедица вишевјековне економске и политичке доминације народа који живе на подручјима гдје се говори тим језиком. Пошто су у прошлости ти народи имали огроман утицај на економски и друштвени развој у свијету, они су, уз пласман својих роба и услуга, ширили и своју језичку империју. Не само да угроженост од језичке доминације енглеског језика осјећају народи малих земаља, попут наших из састава бивше Југославије, већ се њиме угрожавају и језици великих народа: Нијемаца, Француза, Шпанаца, Италијана...И ти народи покушавају да свој језик заштите од доминације енглеског језика, али без великог успјеха. На Ваше питање који је то, и да ли постоји, сигуран пут да се у савремено доба сачува матерњи језик, па самим тим и властити идентитет, одговор је да сигурног пута нема. Али, свако од нас мора да разлучи шта му представља вриједност за коју се вриједи борити. Ако је то матерњи језик, а требало би да јесте, онда ће се наћи начин да се та вриједност сачува од свих видова угрожавања. Јер, ако изгубимно језик, изгубићемо себе, односно све оне духовне вриједности које су вијековима створене на нашем језику. У вези са тим, подсјећам да су Словенци дуги низ вијекова успјели да сачувају свој језик и свој идентитет упркос свим настојањима Германа да их асимилирају и лише језика, културе и народности. Малим народима Словенци, у том погледу, могу бити свијетао примјер.
На крају бих Вас замолила да кажете нешто о значају Међународног дана матерњег језика који се обиљежава 21. фебруара сваке године.
-Прије 19 година УНЕСKО је, у знак сјећања на четири студента који су у граду Даки у Бангладешу страдали 21. фебруара 1952. године у кампањи за употребу свог матерњег језика, одредио тај датум као Дан матерњег језика. Циљ увођења тог датума у календар празника био је заштита посебности и културе различитости. Намјера УНЕСKО-а је да што више промовише вишејезичност на глобалном нивоу и да се сачувају вриједности које садрже језици малих народа. Процјењује се да је данас од око 7.000 језика, њих 2.680 у опасности да потпуно изумру, а са њима и сва интелектуална и културна добра народа који су говорили тим језицима. Језици и језичка различитост су врло важни за нематеријално насљеђе, јер се њима чувају традиционална знања и преносе на потомке. Тиме се остварује принцип одрживости појединих народа, прокламован као стратешки циљ готово свих УНЕСКО-вих активности. Културна различитост установљена је Конститутивним статутом УНЕСКО-а још 1945., а потврђена Универзалном декларацијом 2001. године. Међународни дан матерњег језика је у потпуном складу са УНЕСКО-вим принципом очувања мултилингвалности, којом се подстиче солидарност међу људима и народима заснована на међусобној толеранцији и разумијевању.
СЕМБЕРСКЕ НОВИНЕ
