ЈОАКИМ ПЕРЕНДИЈА: Први школовани ветеринар у Семберији :: Semberija INFO ::

 

ЈОАКИМ ПЕРЕНДИЈА: Први школовани ветеринар у Семберији


Од доласка првог школованог ветеринара у Бијељину 1919. године, па све до данас, ветеринарска служба у Семберији је много напредовала. Сада у Бијељини ради Ветеринарска станица, а у већим семберским селима постоје и раде ветеринарске амбуланте.

Генерације старијих Сембераца још увијек са радошћу се сјећају ветеринара Јоакима Перендије, кога су сви из милоште звали једноставно Јоца. Било му је драго да се одазива на то име, па га је чак сматрао својим. У дворишту Ветеринарске станице у Бијељини постављен му је репрезентативан споменик – лијепа биста у паркићу са основним подацима. Презиме Перендија, које се чува у свијести семберских пољопривредника као синоним за име ветеринара, толико се изједначило са појмом ветеринара, да су многи дуго сматрали да презиме Перендија значи ветеринар. За студенте из семберских села, који су тада студирали ветерину, говорили су да студирају за Перендију. То је риједак примјер поистовјећивања дјелатности човјека са његовим именом, што говори да је тај човјек био изврстан и савјестан стручњак у обављању свог посла.

Ветеринар др Јоаким Перендија Семберију је сматрао својим другим завичајем, па је управо њој посветио скоро цијели свој живот. Као ветеринарски стручњак много је урадио у Семберији на ширењу ветеринарске службе и заштите, подизању сточарства на виши ниво и узгоју расних сточних врста крава, свиња, оваца и друге корисне и потребне стоке, па се зато његово име и данас са поштовањем и захвалношћу спомиње.

Јоца Перендија рођен је 22. децембра 1888. године у Чајничу у трговачкој породици јеврејског поријекла, родом из Херцеговине. Гимназију је учио у Сарајеву и Сремским Карловцима, а ветеринарске науке у Бечу и у Берну. У Бечу је 1911. године положио докторат из ветеринарских наука и вратио се у своју Босну гдје је краће вријеме службовао у неколико мијеста – Коњиц, Дрвар, Маглај и Брчко. Крајем 1919. године, непосредно послије стварања Краљевине СХС, дошао је у Бијељину гдје је остао до краја свог живота.

Као први школовани ветеринар, који је дошао у овај крај, имао је потешкоће које је морао да савлада и да се бори против заосталости. Без колебања, зазора и избјегавања личних напора, знао је у чезама или двоколици да стигне и у најудаљеније село Семберије како би пружио одговарајућу заштиту стоци или да пољопривредницима одржи предавање о заштити од свињске куге и трихинелозе. Понекад, када би завршио предвиђени посао или предавање, враћао се кући у Бијељину касно у ноћ, а више пута и пјешице када није било превозног средства. Захваљујући њему, његовој упорности и његовом раду, успио је да ветеринарска служба у Семберији буде популарна и цијењена исто колико и љекарска служба. У свему томе је његов допринос огроман и немјерљив, јер су резултати били видљиви на сваком мјесту. Такав је био др Јоаким Перендија у својој струци.

Са завршеним докторатом из ветеринарских наука, а имајући у виду његову научну афирмацију и репутацију коју је стекао објављеним радовима из струке, више пута му је понуђено да пређе на катедру Ветеринарског факултета као професор, али је то упорно одбијао. Није хтио да се повуче у кабинете и лабораторије и да се тако одвоји од матице живота која му је била подстицај и непресушна инспирација. Међутим, иако је био просторно удаљен од научних центара, то му није сметало да стално буде у контакту са научним установама у земљи и иностранству, као и са истакнутим стручњацима са којима је био у пријатељским односима и одржавао је са њима контакт до краја живота. Посједовао је богату стручну и белетристичку библиотеку, али је из научних центара добијао стручне публикације из којих је много иновација и открића, лијепих и корисних проналазака, примијењивао у својој пракси, а нарочито открића и проналаске из Швајцарске, гдје је у то вријеме примијењена ветерина била на највишем степену.

Не смијемо заборавити и његов немјерљив допринос у оснивању Библиотеке „Филип Вишњић“ 1932. године. То је урадио заједно са ентузијастима и просвјетитељима др Војиславом Кецмановићем Ђедом, професором Николом Мачкићем и студентом Миком Богдановићем. Заједно са њима ударио је темељ једној културној установи којом се наш град поноси. Сама чињеница да је он као ветеринар дао допринос ширењу књиге говори о његовом хуманизму, његовој културној ширини и хоризонтима који су досезали до најзабаченијег семберског села у ширењу просвјете и културе. Својим доприносом у оснивању Библиотеке стекао је углед и остао као један од најсвјетлијих ликова културне прошлости Бијељине и овог краја.

С обзиром на то да је био човјек крхког здравља, њежне конституције и ограничених физичких способности, др Перендија се разболио од туберкулозе, која је тада била болест ослабљених организама интелектуалаца. Покушао је да се излијечи, али је било узалуд. Болест се ширила и разарала виталне дијелове организма. Напоран и исцрпљујући рад оставио је трагове, па је послије кратке болести преминуо 5. јула 1947. године у Касиндолу код Сарајева. Данас почива на градском гробљу Пучиле у Бијељини.

Осим мале бисте која је постављена на подручју Ветеринарске станице, Бијељина се овом човјеку никада није достојно одужила. Надамо се да ће једног дана доћи вријеме и за то.

Semberija info - Lj. Božić