Већ првих година аустроугарске окупације у ове крајеве почели су због посла да долазе трговци из Беча, Пеште, Граца, Сегедина и других мјеста, којима стари смјештај у хановима без европског комфора није одговарао. Из тог разлога је градска општина у Бијељини, подстакнута новим потребама и нарочито кретањима у привреди, а да би обезбиједила пристојан смјештај и европску кухињу бројним гостима који су посјећивали град, изградила 1892. године за оно вријеме модеран угоститељски објекат – хотел „Дрина“. Хотел је, по пројекту из Беча, брзо изграђен и имао је на спрату 12 функционалних соба, а у приземљу кухињу, салу за ручавање и велику концертну дворану које су могле да приме и до стотину гостију. На ту пространу и велику салу касније је дограђен још један функционални дио са позорницом.

У хотелске просторије унесен је савремени намјештај, начин за загријавање просторија, доведена је послуга из Мађарске, уведено је припремање нових, то дата непознатих јела, као и нови начин опхођења према гостима. Нешто касније, довезен је и први клавир у Бијељину који је хотелској музичкој капели служио за музицирање и забављање гостију. У хотелу је, као и у Лотикином хотелу „Зур Брüцке“ у Вишеграду, било одјељење са натписом „Еxтра Зиммер“. Све су то били први кораци у европеизацији Бијељине, која се са муком ослобађала талога прошлости у начину живљења, понашања и схватања.

Новосаграђени хотелски објекат, који је замијенио старе ханове, био је објекат који је у потпуности задовољавао потребе града, али је са својом великом хотелском двораном, поред угоститељске намјене, имао и друге вишеструке примјене. Дуго је, а нарочито када је изграђен, био понос града и његових становника. Бијељински хотел „Дрина“ је скоро осам деценија био нераздвојно повезан са именом града и животом његових становника.

Од године када је изграђен, хотел је пружао угоститељске услуге и био нераскидиво повезан са са свим друштвено-политичким и забавним дешавањима у граду. Након десет година број становника у граду се удвостручио, а порастао је и број писмених и образованих људи који су тражили љепши и културнији живот. У стварању таквог живота хотел је давао значајан допринос. Он је све вријеме био сједиште градског естаблишмента и мјесто гдје се организовао културни и политички живот становника града. Ту су се стицала нова сазнања, познанства, информације, схватања и навике.

У сали хотела 1909. године, Јохан Брајтвизер приказао је прву филмску представу, гостовале су путујуће позоришне групе, одржавале су се мађионичарске представе, продајне изложбе слика и других рукотворина, држана су разна предавања, као и зборови грађана. Оно што је најважније јесте да је уз помоћ овог хотела полако у ову заосталу средину продирала европска култура, коју је млада грађанска класа, тада у успону и формирању, радо прихватала и усвајала. Захваљујући њему средина се мијењала, а људи су се угледали на Европу прихватајући начин њеног мишљења и живљења. Ту се уз страну музичку капелу, која је гостовала у хотелу, сазнало шта је клавир и шта је виолина, па су младићи и дјевојке могли први пут да чују звуке Штраусових валцера „На лијепом плавом Дунаву“, „Бечку крв“ и др. Прихваћене су и окретне игре, односно плес, који је то тада код нас био непознаница. Бијељина је доживљавала свој преображај и европеизацију у свему – одијевању, понашању, исхрани, разоноди, итд.

У просторијама сале хотела, у зимском периоду, приређивани су богати културно-забавни програми са баловима и игранкама, на којима су се играле окретне игре – валцер, танго, енглиш, полка и чардаш, којих до тада у овом граду, а у селу поготово, није било. Нарочито су биле свечане и веселе прославе новогодишњих празника бијељинских Срба, које су биле организоване по угледу на друга већа мјеста и гадове. Младе дјевојке, из трговачких грађанских породица, на тим забавама облачиле су своју прву балску хаљину и одлазиле на свој први бал. То је био догађај коме су се, поред родитеља, радовале бројне тетке, ујне и стрине, па су и дјевојку, као и хаљину, брижљиво припремале неколико мјесеци унапријед. О тим проводима за најлуђу новогодишњу ноћ касније се дуго причало и радовало доласку следеће нове године.

У сали хотела, у јануару 1920. године, одржана је прва велика радничка приредба у граду, а организовали су је Родољуб Чолаковић и Алија Алијагић са друговима. Након поздравног говора, раднички хор, састављен од њихових другова, отпјевао је складно увјежбану стару радничку пјесму „Здраво да сте, храбри борци“, а затим су рецитоване пјесме Косте Абрашевића и Нестора Жучног, па је на крају изведена једночинка Аптона Синклера „Лопов“. Програм је био изузетно увјежбан и наишао је на добре реакције код посјетилаца. Дуготрајан аплауз на крају био је најбољи доказ одушевљења које су извођачи измамили од посјетилаца.

Под сводовима овог здања, које је красило градску урбану средину, у новогодишњим ноћима, уз звуке опојне музике и свјетлости лампиона, испражњене су многе боце вина и шампањца, даровани су многи пољупци и честитке, родиле су се многе љубави које су касније прерасле у вјерност и вјечну љубав до гроба. Тако је за многе Бијељинце овај хотел био и остао дио њихове младости и живота који се не заборавља. Са нестанком и рушењем хотела нестао је и дио старе Бијељине, али и дио времена о којима је сачувано мало трагова, поготово материјалних и писаних.

Semberija info - Lj. Božić