Страх, осјећај беспомоћности, неизвјесност, већ неколико мјесеци су присутни због пандемије. Прије ове пошасти, говорили смо да ментално здравље много утиче на темпо живота, а сада, на све то и вирус корона. Како да очувамо ментално здравље, за ,,Семберске новине” говори психолог у Центру за заштиту менталног здравља Дома здравља Бијељина, Анђела Боровина.
 
Претпоставимо да постоји одређени број људи који не прихвата чињеницу да имају здравствених проблема, па стање анксиозности и депресије приписује пролазној фази. Шта им савјетујете?
 
-Данас ћемо врло често чути да људи говоре да су депресивни или анксиозни. У ситуацијама кад неког изгубимо, када се суочимо са неким животним тешкоћама и проблемима, најнормалија ствар је да будемо тужни, забринути, или нас је страх. То је стање које ће проћи након времена које је потребно да се човјек адаптира на новонасталу ситуацију. Трајање адаптације је различито, али након одређеног времена човјек се враћа у првобитно стање и тада говоримо о неким пролазним фазама и стањима. Депресија је нешто друго, то је болест која траје знатно дуже и ремети функционалности у свим сегментима живота. Уколико се туга јавља без повода, не пролази, враћа се без разлога, ако је особа заокупљена црним мислима, нема воље да устане из кревета, да се дружи са људима, онда говоримо о депресији  и потребно је потражити стручну помоћ, а не занемаривати тегобе. Свакако и они који не пате од депресије, него само пролазе кроз тежак период, а  нису у стању да се самостално носе са тим, потребна им је подршка.
 
 Да ли је у ЦМЗ-у присутан повећан број лица која траже помоћ?
 
-Можемо рећи да је број пацијената од почетка пандемије до сада варирао. На самом почетку примијећен је пад броја пацијената који су се обраћали за помоћ у ЦМЗ. Неки од разлога су оштрије мјере и досљедније поштовање истих на самом почетку пандемије, али и недовољна информисаност о самом вирусу, начину преношења и самим тим, појачан страх од могућности заразе. Сада је тај број већи, а тек се очекује пораст броја пацијената са депресивним и анксиозним тегобама, с обзиром да су дуже вријеме изложени сталном стресу или су боравили у изолацији и хоспиталним условима.
 
 Свјесни смо чињеница да, бар када су медији у питању, дан почиње и завршава се информацијама о корона вирусу. Шта савјетујете грађанима?
 
-Од како је почела пандемија стално смо изложени великом броју информација о корона вирусу, што путем званичних медија, што путем друштвених мрежа и разних других извора информисања. Неке од њих су тачне и корисне, али велики број је и оних које су непровјерене, а које најчешће проналазимо на друштвеним мрежама. Свима њима, а посебно овим непровјереним и нетачним, заједничко је то да изазивају додатну панику и неповјерење према службеним вијестима. Зато се у посљедње вријеме много прича о томе на који начин, колико често и гдје се информисати о ситуацији у којој се налазимо. Важно је напоменути да је битно остати информисан, али у томе треба имати границу. То значи да у мору информација треба знати и коме треба вјеровати. Национални кризни штаб је тај који нас свакодневно извјештава и који има релевантне информације које су нам потребне да би остали информисани, да би били у току мјера које су донешене и шта је оно што ми можемо учинити како би се сачували. Ако говоримо о томе колико често се информисати, онда је препорука да то буде једном до два пута дневно и то на провјереним каналима, порталима и емисијама... Уколико особе примијете да их и та количина информација узнемирава и забрињава треба да се „искључе“ на два-три дана. Уколико и дође до неких великих промјена то ће свакако сазнати од блиских људи.
 
Како помоћи особи која се налази у изолацији, да на најбољи начин преброди тај период?
-Кључно питање које нас плаши када је у питању изолација је шта радити за то вријеме, без обзира да ли она траје краћи или дужи период. Људи који су запослени и имају могућност рада од куће, вјероватно лакше превазилазе изолацију, јер се њихова свакодневица не разликује много у односу на раније. Добар дио дана је испуњен пословним обавезама као и раније, а самим тим преостало слободно вријеме је лакше организовати и испунити. Али шта да раде они који не раде од куће и немају ту врсту обавезе? Стресне реакције током изолације су нормалне и треба их прихватити, али их можемо ублажити и држати под контролом. Постоје разне активности које нам могу помоћи да се осјећамо боље и опуштеније током изолације. Иако тренутна ситуација није позитивна, даје нам прилику да се позабавимо стварима за које до сада нисмо имали времена. Одређени радни задаци, послови који су дуго чекали на свој ред, могу бити активности којима ћемо се сада позабавити. Кућни послови, односно распремање и чишћење су свакако наша обавеза, а сада можемо да се посветимо ономе што је до сада одлагано. Једна од активности које могу помоћи јесте и припремање хране, испробавање нових рецепата. Отвара нам се могућност и вријеме за читање и учење. Читање је активност која окупира ум, усмјерава пажњу и развија креативно мишљење. Ту је и велики број онлајн курсева и семинара које можемо искористити да се додатно едукујемо и припремимо за период изласка из кризе. Писање, такође, помаже да се опустимо и боље контролишемо емоције, а писање дневника сваки дан, може имати терапијски ефекат. Физичка активност и вјежбање су јако битни, јер одржавају, како тјелесни, тако и ментални баланс. Комуницирати са укућанима више неко икад, повезати се са људима са којима нисмо дуго били у контакту, а друштвене игре су добра опција да се више повежемо са укућанима и проведемо квалитетније вријеме са њима.  Све ове активности нам помажу да и у словима изолације одржимо продуктивност, што је од изузетног значаја за осјећај сигурности и посједовања контроле.
 
Како да се родитељи понашају према дјеци, с обзиром на неопходност придржавања епидемиолошких мјера?
 
-Ситуација у којој се налазимо може да изазове анксиозност код дјеце. Са одговарајућом подршком одраслих који су у њиховој близини, дјеца ће пуно боље и лакше управљати стресом. Уз помоћ одраслих они могу да науче како да предузму одређене кораке како би одржали своје емоционално, али и физичко здравље. Подучавање позитивним превентивним мјерама, разговор о страховима и давање барем неког осјећаја контроле, може помоћи да се смањи анксиозност. Оно што родитељи могу и треба да ураде је да дјецу информишу. То треба да ураде у складу са узрасном доби дјетета и њиховим нивоом разумијевања. Разговор започети са оним што они већ знају о другим болестима, а онда надограђивати информације. Родитељи треба да буду искрени и јасни. Дјеци предшколског узраста не треба давати превише детаља, у смислу имена вируса, начина ширења, глобалним ефектима… Довољно је разговарати о томе шта треба радити да останемо здрави, попут прања руку, редовне хигијене, здравим навикама. Избјегавати да пред њима разговарамо о корони са старијом дјецом или одраслим, јер ће их информације које начују само збунити. Школској дјеци треба предочити шта је вирус, како се преноси и како се могу заштитити. Значи, дати им неке чињенице и могућа рјешења, док у разговору са тинејџерима треба изнијети податке и чињенице и оснажити их да информације траже из поузданих извора. Приликом информисања треба да буду искрени и тачни. У недостатку прецизних информација дјеца могу бити склона да замишљају ситуацију много гором, него што јесте. Искреност и тачност даје осјећај сигурности. Треба би-ти доступан за дјецу. Дјеца могу имати потребу за додатном пажњом и чешћим разговорима о својим бригама и страховима, као и за многа додатна питања. Битно је да знају да имају неког ко ће их саслушати, пружити објашњења, пажњу и љубав, јер то ствара осјећај сигурности. Битно је да родитељи знају да их дјеца посматрају и да најчешће реагују по моделу. Уколико су претјерано узнемирени, анксиозност и код дјеце може расти. Родитељи треба да покушају да пронађу начин да смање своју узнемиреност уколико примијете да је присутна, да сачекају да се смире, па тек онда да разговарају са дјецом о актуелној ситуацији. Такође, својим примјером им дајте до знања како да на адекватан начин воде рачуна о себи, организују се, редовно спавају, хране се здраво, вјежбају…  Даље, битно је да дјеца имају структурисан дан. Уколико дан буде добро организован и испуњен одређеним активностима, дјеца ће имати утисак да свакодневица не одступа у великој мјери од оне која је била прије новонастале ситуације. Подстицати их да се баве школским обавезама, учењем курсева онлајн…
 
Шта чинити по питању старих особа,  а посебно оних који су сами?
 
-Старија популација је, свакако, једна од најугроженијих категорија и посебно је важно да се адекватно заштити, како по питању соматског, тако и по питању менталног здравља. Генерално, све смјернице и савјети које важе за општу одраслу доб, важе и за стара лица, уз одређена прилагођавања њиховом стању и менталном статусу. Ове смјернице треба да поштују они који брину о старим лицима или који су у вријеме пандемије прихватили да се нађу на располагању старијим особама, уколико им затреба нека помоћ. Особе које брину о старима потребно је да их адекватно информишу о мјерама  заштите и превенције, да им дају конкретне и тачне информације, али водећи рачуна да то буде прилагођено степену разумијевања код старијих особа. Битно је и да имају бројеве телефона који су им од помоћи: Дома здравља, удружења волонтера, уколико постоји, линија за психолошку подршку или неке друге особе која ће им бити на располагању. Особе које о њима брину, треба да воде рачуна да код старих лица створе осјећај сигурности да упркос мјерама и ограниченом кретању неће остати без основних животних намирница и лијекова који су им неопходни. Ако говоримо о старим који живе  сами,  за вријеме пандемије и изолације, тај осјећај усамљености може постати још већи, с обзиром на рестриктивне мјере кретања и смањење контаката које су до тада имали. Зато се савјетује редовно одржавање контакта са породицом и блиским људима телефонским путем. У разговору, потребно је активно их слушати, пружити подршку и нормализовати емоционалне реакције колико је то могуће.
 
 Колико ЦМЗ може бити на услузи грађанима?
 
-ЦМЗ је и прије пандемије био на услузи грађанима, који су имали било каквих психичких тегобе, а тако је и сада. Сваким радним даном од седам до 15 часова могу се обратити за помоћ. За оне који су у изолацији или из неког другог разлога нису у могућности да дођу, ту је опција пружања телефонске психолошке подршке. До сада нисмо имали захтјева за кућне посјете грађанима који су у карантину или изолацији, али свакако да, уколико се процјени да је неопходна таква интервенција, да би се и то реализовало. За пацијенте који су на редовној депо терапији, а који нису у могућности да дођу у просторије ЦМЗ,  и у вријеме пандемије организују се кућне посјете како би се аплицирала терапија и спријечило евентуално погоршање стања.
 
Колико је опасно, самоиницијатино узимати лијекове?
 
-Свакако да постоји одређени број људи који самоиницијативно узимају лијекове, што се никако не препоручује. Уколико постоје неке психичке тегобе које људи не могу самостално да превазиђу и које их ремете у функционалности, неопходно је да се јаве стручним лицима, а они ће процијенити да ли су потребни медикаменти и које треба да узимају. Рецимо, постоје више врста антидепресива, али одређени лијек не одговара сваком пацијенту. Потребно је да психијатар узме  анамнестичке податке од пацијента и да уради адекватну процјену тренутног психичког стања и онда, у складу са тим, донесе одлуку који лијек и у којој дози ће се узимати. Значи, никако не узимати лијекове на своју руку, јер понекад може да се направи више штете него користи.

Семберија инфо