ПРВЕ КАФАНЕ У БИЈЕЉИНИ
Кафана, једна ријеч а хиљаду слика, доживљаја, година искуства, прича за унуке и спавања под столом. Ниједна људска творевина није опјевана толико пута и са толико емоција. А како и не би, када је сваки срећан и тужан тренутак у човјековом животу кулминирао управо на овом месту. У прошлости Града Бијељина, у временском периоду од око 150 година, када су умјесто ханова настајале и отваране кафане, у различитим дијеловима града било је много кафана различитих назива и са гостима који су били њихови вјерни посјетиоци. Свака кафана је била јединствена – по гостима, услузи, пићу, обичајима и садржају.
Једна од најчувенијих и најстаријих кафана у Бијељини кроз дуги низ година била је кафана „Звијезда“. Убраја се у најстарије угоститељске објекте ове врсте за које се зна у граду. Настала је око 1865. године и њен власник се звао Ђоко Петровић, отац Саве Петровића познатијег као Саво Звијезда. Надимак је добио по називу своје кафане што је на истом мјесту и темељу настала касније, око 1871. године код Српске православне цркве Светог Великомученика Георгија.
Стара „Звијезда“ имала је спрат са „мусафир одајама“ гдје су одсједали путници намјерници. У свакој соби је, поред гвозденог кревета, гост имао на располагању стојећи гвоздени умиваоник, лавор, бокал са водом за пиће, канту воде за умивање, пешкир... Путник је у кафани увијек могао добити за оброк кувана јела или нешто по наруџби. Нова „Звијезда“ имала је површину од 1600 m2 и имала је двије сале, а између њих била су хармоника врата. У овом објекту, као и раније, било је увијек неких друштвених активности тако да се може рећи да је ова кафана била мјесто многих важних догађаја из историје града. Од 1936. године, што је било ријетко у граду, у кафани је био нови „Филипс“ радио, који је омогућавао гостима да чују најновије вијести и музику, а нарочито касније када је било „Весело вече“, па је кафана била пуна гостију. Кафана је постојала и радила скоро један вијек. Радила је дуго и након Другог свјетског рата, а затим је у налету урбанизације порушена да би се регулисала раскрсница код цркве.
Више од седамдесет година испод зграде општине, у приземљу десног крила, радила је Градска кафана која је отворена 1910. године када је изграђена зграда општине. У тој кафани окупљали су се сви виђенији људи града и села – интелектуалци, занатлије, пољопривредници, професори и учитељи. Градска кафана је била главно обиљежје града и радила је све до половине 1992. године када је из необјашњених разлога затворена и њен простор је уступљен општинској администрацији. Празника која је настала њеним затварањем није попуњена.
У данашњој Улици Милоша Обилића, негдје на половини на лијевој страни, налазила се чувена Џаферова кафана коју је држао Цвјетко Анастасијевић, звани Џафер. Ова кафана је дочекивала и испраћала путнике, али је била и мјесто гдје се окупљао интелектуални и трговачки слој друштва. Ту су се окупљали бијељински интелектуалци, професори гимназије, глумци АП „Сцена“, службеници бијељинских установа, а и гости града из великих културних центара. Често је навраћао бијељински сликар и професор Миленко Атанацковић, а са домаћим глумцима-аматерима боравили су Добрица Милутиновић и Љубиша Јовановић, заједно са легендом бијељинских глумаца аматера Ацом Симићем. Зграда некадашње Џаферове кафане још увијек постоји.
По важности и функцији коју је имала у дугом временском периоду међу кафанам града се истицала кафана „Пећина“ која се налазила у скоро строгом центру града – испред другог солитера у Улици Гаврила Принципа. Ова кафана је била мјешавина хана и кафане. Зграда је била на спрат, доста масивна и јака са дијелом спрата који се све вријеме запажао по томе што није био омалтерисан и окречен. У приземљу је била велика сала са више столова и дрвеним шанком изнад кога се уочавала висећа канта са водом којом се прало суђе и чаше, а на спрату зграде биле су собе за преноћиште. У пространом дворишту иза објекта налазио се простор за запреге и шупе за смјештај кола и робе. Кафана је почела да ради прво са ханом, а онда прије Првог свјетског рата само као кафана и радила је све до шездесетих година прошлог вијека када је порушена приликом просијецања улице за двосмјерни саобраћај. Последњи власник ове кафане био је Петар Милошевић, звани Кајић.
Оно што је у античкој Грчкој био трг, осунчани јавни простор гдје се излази, среће, одвија друштвени живот, држе говори, склапају завјере и врше преврати, гдје се проналазе љубавници, ствара умјетност и говоре стихови, то је за наш народ кафана - мјесто гдје се људи срећу и гдје се догађа много важних ствари у нашим животима.
Semberija info - Lj. Božić
Једна од најчувенијих и најстаријих кафана у Бијељини кроз дуги низ година била је кафана „Звијезда“. Убраја се у најстарије угоститељске објекте ове врсте за које се зна у граду. Настала је око 1865. године и њен власник се звао Ђоко Петровић, отац Саве Петровића познатијег као Саво Звијезда. Надимак је добио по називу своје кафане што је на истом мјесту и темељу настала касније, око 1871. године код Српске православне цркве Светог Великомученика Георгија.
Стара „Звијезда“ имала је спрат са „мусафир одајама“ гдје су одсједали путници намјерници. У свакој соби је, поред гвозденог кревета, гост имао на располагању стојећи гвоздени умиваоник, лавор, бокал са водом за пиће, канту воде за умивање, пешкир... Путник је у кафани увијек могао добити за оброк кувана јела или нешто по наруџби. Нова „Звијезда“ имала је површину од 1600 m2 и имала је двије сале, а између њих била су хармоника врата. У овом објекту, као и раније, било је увијек неких друштвених активности тако да се може рећи да је ова кафана била мјесто многих важних догађаја из историје града. Од 1936. године, што је било ријетко у граду, у кафани је био нови „Филипс“ радио, који је омогућавао гостима да чују најновије вијести и музику, а нарочито касније када је било „Весело вече“, па је кафана била пуна гостију. Кафана је постојала и радила скоро један вијек. Радила је дуго и након Другог свјетског рата, а затим је у налету урбанизације порушена да би се регулисала раскрсница код цркве.
Више од седамдесет година испод зграде општине, у приземљу десног крила, радила је Градска кафана која је отворена 1910. године када је изграђена зграда општине. У тој кафани окупљали су се сви виђенији људи града и села – интелектуалци, занатлије, пољопривредници, професори и учитељи. Градска кафана је била главно обиљежје града и радила је све до половине 1992. године када је из необјашњених разлога затворена и њен простор је уступљен општинској администрацији. Празника која је настала њеним затварањем није попуњена.
У данашњој Улици Милоша Обилића, негдје на половини на лијевој страни, налазила се чувена Џаферова кафана коју је држао Цвјетко Анастасијевић, звани Џафер. Ова кафана је дочекивала и испраћала путнике, али је била и мјесто гдје се окупљао интелектуални и трговачки слој друштва. Ту су се окупљали бијељински интелектуалци, професори гимназије, глумци АП „Сцена“, службеници бијељинских установа, а и гости града из великих културних центара. Често је навраћао бијељински сликар и професор Миленко Атанацковић, а са домаћим глумцима-аматерима боравили су Добрица Милутиновић и Љубиша Јовановић, заједно са легендом бијељинских глумаца аматера Ацом Симићем. Зграда некадашње Џаферове кафане још увијек постоји.
По важности и функцији коју је имала у дугом временском периоду међу кафанам града се истицала кафана „Пећина“ која се налазила у скоро строгом центру града – испред другог солитера у Улици Гаврила Принципа. Ова кафана је била мјешавина хана и кафане. Зграда је била на спрат, доста масивна и јака са дијелом спрата који се све вријеме запажао по томе што није био омалтерисан и окречен. У приземљу је била велика сала са више столова и дрвеним шанком изнад кога се уочавала висећа канта са водом којом се прало суђе и чаше, а на спрату зграде биле су собе за преноћиште. У пространом дворишту иза објекта налазио се простор за запреге и шупе за смјештај кола и робе. Кафана је почела да ради прво са ханом, а онда прије Првог свјетског рата само као кафана и радила је све до шездесетих година прошлог вијека када је порушена приликом просијецања улице за двосмјерни саобраћај. Последњи власник ове кафане био је Петар Милошевић, звани Кајић.
Оно што је у античкој Грчкој био трг, осунчани јавни простор гдје се излази, среће, одвија друштвени живот, држе говори, склапају завјере и врше преврати, гдје се проналазе љубавници, ствара умјетност и говоре стихови, то је за наш народ кафана - мјесто гдје се људи срећу и гдје се догађа много важних ствари у нашим животима.
Semberija info - Lj. Božić
