МАЈА ПУПОВАЦ РАСВИЈЕТЛИЛА ОДНОС СЕМБЕРАЦА И ПРЕСЕЉЕНИХ СРБА-ИЗБЈЕГЛИЦА :: Semberija INFO ::

 

МАЈА ПУПОВАЦ РАСВИЈЕТЛИЛА ОДНОС СЕМБЕРАЦА И ПРЕСЕЉЕНИХ СРБА-ИЗБЈЕГЛИЦА


Маја Пуповац из Бијељине, рођена је, како каже, на вече отварања Зимских олимпијских игара у Сарајеву. До 18. године живјела је у Дворовима, гдје је стекла свој идентитет. Након завршене Гимназије у Бијељини, отишла је у Београд на студије права и завршила их са просјеком 9.06. Двије године је радила као правник у служби за људске ресурсе у Телекому, одакле је отишла у Грчку на постдипломске студије. У том моменту била је незадовољна стањем у Србији и БиХ, немогућности да се дође до адекватног запослења, немогућности напредовања у пословном, али и личном смислу, па је хтјела промјене, неки ,,додатни рад на себи’’.
 
-Од пријатељице из Бијељине сам сазнала за интердисциплинарни мастер програм на Националном и Каподистријском Универзитету у Атини који се фокусира на регион Балкана. Уз стипендију коју сам добила и која је помогла моје школовање у иностранству, звање мастер политиколошкиње стекла сам 2012. године, гдје сам са просјеком 9.13 била и студенткиња генерације. Овај мастер програм пружао је одступ из оквира права кога сам завршила и у коме се нисам истински проналазила, и корак ка нечему за шта сам одувијек била заинтересована, а то су политичке науке, историја, социологија и антропологија. Са друге стране, отворио ми је и могућност да стекнем теоријска знања о темама као што су национализам и проблеми са којима се суочавају пост-конфликтна друштва.Тамо сам упознала вршњаке из разних земаља и са различитих континената, и са некима и данас одржавам веома блиске пријатељске односе. Захваљујући тим пријатељствима, и моји видици су се проширили – поред класичног, „школског“ знања које ми је мастер пружио, такође ми је омогућио и да упознам различите културе, кухиње, начине живота, језике, обичаје. Сва позитивна искуства која сам стекла на постдипломским студијама, у тада изузетно кризној Грчкој, али, свакако, прелијепој за живот и студије, навела су ме да наставим даље са својим школовањем и упишем докторске студије на Универзитету Македонија у Солуну. Тај Универзитет имао је посебну катедру за Балканске, словенске и оријенталне студије, и изврсне професоре антропологије који су били вољни да са мном раде на тему односа Сембераца и тзв. „избјеглица“ у Бијељини. Посебно их је радовала чињеница да сам одлучила писати озбиљну и обимну студију о свом родном граду, о средини која ми је блиска и позната, о друштву у ком сам и сама расла и развијала се у интелектуалном смислу. Бављење антропологијом „код куће“ није баш толико честа појава код истраживача, нарочито на нашем подручју. Стекла сам утисак да су се моји ментори, професори и колеге посебно радовали овој студији, јер сам, у неку руку, бијељинско друштво могла сагледати и из перспективе „инсајдера“.

Истовремено, док су текле моје докторске студије, радила сам и као истраживач-сарадник у престижној грчкој think-tank под именом Хеленска фондација за европску и спољну политику са сједиштем у Атини. У склопу свог седмогодишњег рада у ЕЛИАМЕП-у, објављени су и моји први писани радови, било да су то били краћи осврти на актуелне политичке, економске и социјалне теме у земљама Југоисточне Европе, или академски радови објављени у међународним часописима. Неке од тема којима сам се бавила тицале су се изборних процеса, спољне политике, али и колективног сјећања у (нашим) пост-конфликтним друштвима, значаја колективних идентитета и политизације пописа становништва у БиХ 2013. године, као и разне студије о политичким и друштвеним феноменима на подручју бивше Југославије, попут феномена југоносталгије. Током докторских студија свој рад сам представљала и на конференцијама у Кембриџу и Берлину, и додатно се усавршавала на семинарима у Грчкој, Пољској и њемачком граду Лајпцигу, у коме сам провела два мјесеца као гостујући истраживач’’, појашњава Маја Пуповац и подсјећа да звање докторице наука стекла у јулу 2019. године.
 
-Захваљујући друштвеним мрежама, вијест о том докторату, нарочито због теме коју сам обрадила, брзо је доспјела и до моје родне Бијељине и мојих бивших суграђана. Иако је пажња превасходно била поклоњена сазнањима до којих сам дошла по питању односа између Сембераца и „избјеглица“, истакла бих да то није била примарна тема мог истраживачког рада. Главни субјекти ове студије, да их тако назовем, су некадашња интерно расељена лица српске националности која су током и након ратних сукоба избјегла из својих домова, углавном, са подручја данашње Федерације у Бијељину, а потом и одлучила да се не врате својим предратним домовима, већ стално настане на подручју Семберије. Стога сам их ја називала „пресељеним“ Србима. Двије и по деценије од окончања рата у БиХ, поставила сам себи задатак да откријем каква су била њихова искуства расељења, како је то утицало на њихове (колективне) идентитете и у којим сферама је то и данас видљиво, какав однос према искуству расељења имају данас (нарочито када су у питању друге етничке групе, осјећај (не)припадности сопственој етничкој групи и територији, носталгија за напуштеним домовима, етикета „избјеглице“ коју са собом носе и сл.), па и на који начин су били прихваћени од локалног становништва у различитим временским епохама али и какав су они став заузели у односу на своје тадашње „домаћине“ а данашње суграђане – Семберце’’, објашњава Маја Пуповац.
 
Каже да је, интервјуишући, разговарајући и проводећи вријеме са „пресељеним“ Србима у Бијељини, открила сва она осјећања која се у међународној литератури срећу и код других избјеглица и интерно расељених лица, попут осјећања понижења, неприхваћености, неснађености, снажног осјећања губитка не само материјалних добара већ и личног статуса, угледа, родбинских и пријатељских веза. Разговарајући са њима о томе зашто су одлучили да се не врате предратним домовима, сазнала је да не можемо говорити искључиво о етничком инжењерингу, тј. подстицају локалних и ентитетских власти у РС да расељени Срби остану на тој територији, него да постоји цијели низ фактора који су утицали на ову одлуку, која је била тешка и за неке од њених испитаника.
 
-За многе „пресељене“ Србе у Бијељини повратак предратним домовима био је немогућ, јер су им домови били спаљени и разрушени, док су за друге примарни били безбједносни или економски разлози. Већина мојих саговорника истакла је и став да „дом“ није тек пуки физички објекат за кога се појединац везује, већ прије скуп безбједносних, економских, друштвених и културних фактора, које је рат пореметио или потпуно уништио. Нарочито се истицала та друштвена димензија, тачније ратом измијењена популацијска структура али и колективна свијест у локалним срединама широм БиХ, која је нарушила некадашњу институцију „комшилука“ и блискости коју су људи осјећали са својим суграђанима без обзира на то којој етничкој или религијској групи припадају.
Ипак, читаоцима је најзанимљивије да чују до каквих сам сазнања дошла по питању односа Сембераца и „избјеглица“, имајући у виду да је већина становника Семберије, итекако, свјесна да тај однос, барем на нивоу генерализација, тј. стереотипних приказа оног „другог“, и није баш најсјајнији. Стереотипи јесу важни, јер стварају извијесне подјеле или разврставање становништва одређене средине на „овакве“ или „онакве“, што може произвести и низ других негативних посљедица. У Бијељини су они базирани на дихотомији урбано-рурално, при чему и Семберци и „избјеглице“ настоје представити другу групу као руралнију, односно мање образовану, софистицирану, елоквентну, успјешну, културну. У својој дисертацији сам то поглавље једноставно назвала „Ко је већи сељак?“.
Међутим, на нивоу свакодневног живота, Семберци и „избјеглице“ остварују блиске пословне, пријатељске и породичне односе и у томе нарочито предњаче млађе генерације. Чим се ниво спусти на појединачне односе, генерализације и стереотипи губе на значају, постајући више предмет забаве и извор шала једних на рачун других, него изазивачи стварних раздора у бијељинској локалној средини. С тим у вези, много више значаја треба дати неким другим подјелама о чијој важности сам сазнала током свог истраживања, попут статусне подјеле на „ратне профитере“ и „обичан народ“ која је далеко моћнија у стварању друштвених раслојавања, чега смо и сами свјесни чим се осврнемо око себе и осмотримо друштво у коме тренутно живимо. 
Када сам једној познаници, која је по професији психијатар, објашњавала чиме се то мој рад бави, добила сам одговор да „чепркање“ по нечему лошем и тражење и истицање подјела не води ничему добром, и да ћу, овим радом, само отежати односе међу становницима средине из које сам потекла. Веома ми је драго што је вријеме показало да ипак није била у праву. Изненадило ме је не само интересовање које су становници Семберије исказали према мом истраживању, него и то што су многи тражили да им пошаљем цијелу дисертацију на читање. Потом су ми се јављали дијелећи сопствена искуства у оним сферама којима се рад бавио, али и утиске које је сâма тема рада на њих оставила.
И „Семберци“ и „избјеглице“ су ми се захваљивали јер сам им, причајући о искуствима и невољама разних групација становника у Бијељини, помогла да боље разумију позицију и став „оних других“. Моје истраживање, односно само изношење већ постојећих чињеница на видјело, многим данашњим становницима Семберије помогло је и да сазнају шта се то дешавало њиховим комшијама Муслиманима/Бошњацима током и након рата, те да развију свијест о томе да је нашем савременом друштву потребно више отворености, самокритике и поштовања према другом и другачијем. Највише ме радује то што су ми поједини читаоци признали да до сада нису увиђали колико су и сами знали бити дискриминаторски орјентисани управо према том „другом“ и „другачијем“, и да им је овај рад помогао да схвате шта то не ваља у бијељинској средини и шта би ваљало мијењати набоље’’, признаје Маја.
 
-Мијењати свијест и однос међу људима набоље (по њиховом сопственом признању), и то једном докторском дисертацијом – ја бих то назвала успјехом. Међутим, тај успјех није само мој. Хвала свим мојим дивним испитаницима, удружењима избјеглих и расељених лица,  пријатељима, познаницима, запосленима у бијељинским културним и другим институцијама, па ево и медијима, који су ми помогли да и сâма боље разумијем град у коме сам рођена и људе који у њему живе. Без свега онога чему су ме они научили, не бих била у позицији да сада ја учим друге’’, закључује Маја Пуповац.

Семберија инфо