Јован Дучић и Магдалена Живановић: Бијељински Ромео и Јулија
Велики српски пјесник и дипломата, Јован Дучић, важио је за освајача бројних женских срца у градовима у којима је службовао, заводника који је од једне заљубљене грофице на поклон добио вилу у центру Будимпеште (коју је поклонио својој земљи и у којој је и данас амбасада Републике Србије), човјека који је, прича се, на питање зашто нема кућу у Београду, одговорио: „Шта ће ми кућа, кад ћу једном имати читаву улицу?“.
Оно што сваког посјетиоца Бијељине оставља без даха је прича о трагичној љубави између Магдалене Маге Живановић, прве пјесникиње из Бијељине и једног од највећих српских пјесника и књижевника Јована Дучића. Кренете ли трагом ове приче, пут ће вас одвести у улицу Светог Саве, недалеко од цркве Светог Георгија и некадашње зграде Гимназије, до мале, оронуле куће обрасле у коров и заборав времена и људи. Некада је ова кућа била најљепша у Бијељини, а данас свједочи о нашој немарности и небризи. Са малим балконом, урушена након пожара и годинама препуштена сама себи, ова кућа одољева зубу времена и свједочи о великој и трагичној љубави, чекајући да јој врате стари сјај и да заузме право мјесто које јој вијековима и припада.
Послије завршене учитељске школе у Сомбору, између Велике и Мале Госпојине 1893. године, у Семберију долази, са репутацијом даровитог пјесника, млади учитељ Јован Дучић. Одмах по доласку, смјешта се у кућу познатог трговца Пере Живановића, заправо његовог зета Јове Николића. У Бијељини, у тихом равничарском мјесту, стиже га и право пјесничко усудиште – љубав.
Магдалену Николић, кћерку преминулог Јована Николића, о којој се бринуо њен дјед по мајци, познати трговац Перо Живановић, Дучић је упознао на светосавској свечаности у хотелу „Дрина“. Светосавске свечаности у Бијељини су увијек пажљиво припремане и биле су најзначајнији културни догађај овог града и Семберије. Те 1894. године свечаност је посебно припремана, јер је у цијелу организацију био укључен и млади учитељ Јован Дучић. У припреми су му помагали најталентованији чланови из угледних српских породица у Бијељини, међу којима је била и Магдалена Николић – Живановић (Магдаленино рођено презиме било је Николић, али је из љубави према дједу преузела његово презиме).
Светосавска свечаност је била пресудна за двоје младих, јер су се у вријеме припрема зближили и одмах је планула љубав, која је од почетка била осуђена на пропаст, што ће Јовану и Магдалени донијети ореол бијељинских Ромеа и Јулије. Крајем 1893. године млади љубавни пар се тајно вјерио. У малом провинцијском граду љубав младе Николићеве дјевојке и учитеља Херцеговца није могла остати тајна. Њихова љубав многима је засметала, а по свему судећи и њеном дједу, јер није хтио да се његова унука уда за сиромашног човјека из непознате даљине и за њу је тражио прилику равну себи по богатству и положају. Као патријархално васпитана, Магдалена га је послушала и није се удала за Дучића, али је била довољно одлучна да се не уда ни за „прилику“ коју јој је нашао дјед – богатог трговца из Брчког.
Крају Магдаленине и Јованове љубави допринијела је и сила много моћнија од бијељинске чаршије и породице Живановић. У мају 1894. године полиција је извршила преметачину Дучићевог стана и пронашла двије родољубиве пјесме у којима Дучић, између осталог, пјева:
„Не трза те ужас беде, нит' те трза ужас рана,
Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком окована,
Зарудиће лепша зора, лепшом добу сванут дани...“
Исте године, 10. јула, Дучић је на основу рјешења Земаљске владе, заувијуек морао да напусти Бијељину и своју Магдалену. Дописивали су се још неколико година, а онда су Дучићева писма престала да долазе. Својеврсна пјесничка преписка је остала забиљежена и на страницама књижевног часописа „Босанска вила“ у којем су објављиване њихове пјесме.
Магдалена је писала:
Над гранчицом ђено славуј болно јеца,
Спустила се ноћца тија,
Ђе поточић тихо бруји, ветрић пирка
И гранчицу лако нија:
Ту уморна душа моја мира тражи
И у чежњи тебе чека:
Груди дршћу, усне шапћу, боно, тијо,
Кад ћеш доћи издалека…?
А Дучић јој је „одговарао“:
Тебе тражим дан кад мине
И спусти се вео ноћи,
Кад звездано небо сине,
И по тихој, по самоћи,
Месец бледи кад заплови
По пучини неба плава
…
Тебе тражим слатко лане
И пламене твоје очи
И све дане просниване,
Пробдивене страсне ноћи –
И веселе, бурне сате
И јад што ме сећа на те…
Магдалена никад није пребољела растанак са Дучићем и све до смрти, 1956. године, живјела је у кући своје младости, усамљено и у неповјерењу према спољном свијету, заборављена скоро од свих. Једина утјеха су јој била безброј пута прочитана Дучићева писма. Ни Дучић, поред небројених љубавних авантура, вјероватно никада није преболио Магдалену, о којој је често са сјетом причао својим пријатељима.
У знак сјећања на двоје пјесника и романтичну љубавну причу, СПКД „Просвјета“ из Бијељине поставило је на Магдаленину већ оронулу кућу 2006. године барељеф са Магиним и Дучићевим ликом и натписом:
„У овој кући свјетала је вјечна неугасива љубав између прве пјесникиње у БиХ Магдалене Маге Живановић 1876 – 1956 и Јована Дучића 1871 – 1943, великог српског пјесника који је у Српској основној школи у Бијељини 1893 – 94 имао своје прво службовање“.
Кућа, која је могла бити културно-историјско насљеђе, са ореолом бијељинских Ромеа и Јулије, нестаје наочиглед генерација које су одрастале, вољеле, патиле и радовале се уз Дучићеве стихове љубави.
На споменику у бијељинском гробљу Пучиле, тамо гдје су сахрањиване најугледније породице, стоји уклесано „Овђе почива Магдалена Николић-Живановић, прво надахнуће пјесника Јове Дучића и сама пјесник”. Тај епитаф на бијељинском гробљу и оронула, скоро иструнула стара кућа њеног дједа Пере, недалеко од цркве Светог Георгија у којој је самовала сав свој вијек, те неколико њихових сачуваних писама, једини су свједоци велике љубави која је у Бијељини рођена далеке 1894. године.
Semberija info - Lj. Božić
Оно што сваког посјетиоца Бијељине оставља без даха је прича о трагичној љубави између Магдалене Маге Живановић, прве пјесникиње из Бијељине и једног од највећих српских пјесника и књижевника Јована Дучића. Кренете ли трагом ове приче, пут ће вас одвести у улицу Светог Саве, недалеко од цркве Светог Георгија и некадашње зграде Гимназије, до мале, оронуле куће обрасле у коров и заборав времена и људи. Некада је ова кућа била најљепша у Бијељини, а данас свједочи о нашој немарности и небризи. Са малим балконом, урушена након пожара и годинама препуштена сама себи, ова кућа одољева зубу времена и свједочи о великој и трагичној љубави, чекајући да јој врате стари сјај и да заузме право мјесто које јој вијековима и припада.
Послије завршене учитељске школе у Сомбору, између Велике и Мале Госпојине 1893. године, у Семберију долази, са репутацијом даровитог пјесника, млади учитељ Јован Дучић. Одмах по доласку, смјешта се у кућу познатог трговца Пере Живановића, заправо његовог зета Јове Николића. У Бијељини, у тихом равничарском мјесту, стиже га и право пјесничко усудиште – љубав.
Магдалену Николић, кћерку преминулог Јована Николића, о којој се бринуо њен дјед по мајци, познати трговац Перо Живановић, Дучић је упознао на светосавској свечаности у хотелу „Дрина“. Светосавске свечаности у Бијељини су увијек пажљиво припремане и биле су најзначајнији културни догађај овог града и Семберије. Те 1894. године свечаност је посебно припремана, јер је у цијелу организацију био укључен и млади учитељ Јован Дучић. У припреми су му помагали најталентованији чланови из угледних српских породица у Бијељини, међу којима је била и Магдалена Николић – Живановић (Магдаленино рођено презиме било је Николић, али је из љубави према дједу преузела његово презиме).
Светосавска свечаност је била пресудна за двоје младих, јер су се у вријеме припрема зближили и одмах је планула љубав, која је од почетка била осуђена на пропаст, што ће Јовану и Магдалени донијети ореол бијељинских Ромеа и Јулије. Крајем 1893. године млади љубавни пар се тајно вјерио. У малом провинцијском граду љубав младе Николићеве дјевојке и учитеља Херцеговца није могла остати тајна. Њихова љубав многима је засметала, а по свему судећи и њеном дједу, јер није хтио да се његова унука уда за сиромашног човјека из непознате даљине и за њу је тражио прилику равну себи по богатству и положају. Као патријархално васпитана, Магдалена га је послушала и није се удала за Дучића, али је била довољно одлучна да се не уда ни за „прилику“ коју јој је нашао дјед – богатог трговца из Брчког.
Крају Магдаленине и Јованове љубави допринијела је и сила много моћнија од бијељинске чаршије и породице Живановић. У мају 1894. године полиција је извршила преметачину Дучићевог стана и пронашла двије родољубиве пјесме у којима Дучић, између осталог, пјева:
„Не трза те ужас беде, нит' те трза ужас рана,
Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком окована,
Зарудиће лепша зора, лепшом добу сванут дани...“
Исте године, 10. јула, Дучић је на основу рјешења Земаљске владе, заувијуек морао да напусти Бијељину и своју Магдалену. Дописивали су се још неколико година, а онда су Дучићева писма престала да долазе. Својеврсна пјесничка преписка је остала забиљежена и на страницама књижевног часописа „Босанска вила“ у којем су објављиване њихове пјесме.
Магдалена је писала:
Над гранчицом ђено славуј болно јеца,
Спустила се ноћца тија,
Ђе поточић тихо бруји, ветрић пирка
И гранчицу лако нија:
Ту уморна душа моја мира тражи
И у чежњи тебе чека:
Груди дршћу, усне шапћу, боно, тијо,
Кад ћеш доћи издалека…?
А Дучић јој је „одговарао“:
Тебе тражим дан кад мине
И спусти се вео ноћи,
Кад звездано небо сине,
И по тихој, по самоћи,
Месец бледи кад заплови
По пучини неба плава
…
Тебе тражим слатко лане
И пламене твоје очи
И све дане просниване,
Пробдивене страсне ноћи –
И веселе, бурне сате
И јад што ме сећа на те…
Магдалена никад није пребољела растанак са Дучићем и све до смрти, 1956. године, живјела је у кући своје младости, усамљено и у неповјерењу према спољном свијету, заборављена скоро од свих. Једина утјеха су јој била безброј пута прочитана Дучићева писма. Ни Дучић, поред небројених љубавних авантура, вјероватно никада није преболио Магдалену, о којој је често са сјетом причао својим пријатељима.
У знак сјећања на двоје пјесника и романтичну љубавну причу, СПКД „Просвјета“ из Бијељине поставило је на Магдаленину већ оронулу кућу 2006. године барељеф са Магиним и Дучићевим ликом и натписом:
„У овој кући свјетала је вјечна неугасива љубав између прве пјесникиње у БиХ Магдалене Маге Живановић 1876 – 1956 и Јована Дучића 1871 – 1943, великог српског пјесника који је у Српској основној школи у Бијељини 1893 – 94 имао своје прво службовање“.
Кућа, која је могла бити културно-историјско насљеђе, са ореолом бијељинских Ромеа и Јулије, нестаје наочиглед генерација које су одрастале, вољеле, патиле и радовале се уз Дучићеве стихове љубави.
На споменику у бијељинском гробљу Пучиле, тамо гдје су сахрањиване најугледније породице, стоји уклесано „Овђе почива Магдалена Николић-Живановић, прво надахнуће пјесника Јове Дучића и сама пјесник”. Тај епитаф на бијељинском гробљу и оронула, скоро иструнула стара кућа њеног дједа Пере, недалеко од цркве Светог Георгија у којој је самовала сав свој вијек, те неколико њихових сачуваних писама, једини су свједоци велике љубави која је у Бијељини рођена далеке 1894. године.
Semberija info - Lj. Božić
