Шта сматрате својим највећим успјехом у животу?
 
 - Својим највећим успјехом у животу, без дилеме, сматрам своју породицу. То је и иначе нешто најзначајније, највредније и најљепше што човјек себи може да приушти и оствари. Оно топло и сигурно гнијездо, уточиште коме се увијек враћамо послије свих животних побједа и пораза, успјеха и разочарења. То је мјесто у коме се најљепше осјећам, најпотпуније и најсвеобухватније опуштам, одмарам, релаксирам, скупљам енергију и пуним батерије за нове животне изазове. Оно што породица пружа ничим се не може нити купити, нити замијенити, нити надомјестити. Напротив. Успјех у изградњи чврсте, хомогене и хармоничне породице је заиста неизмјерно и непроцјењиво богатство у сваком смислу, а ја мислим да сам у томе успио. Са друге стране кућни одгој и васпитање, оно што понесете из куће је темељ личности, рекао бих чојства и карактера свакога од нас, а, као што је познато, не гради се добра кућа на лошем темељу. То је та друга, по мени, веома битна улога породице у животу сваког човјека. Стога сам бескрајно захвалан покојним родитељима што су брата и мене васпитавали на тим основним људским принципима  - честитости, толеранције и доброчинства. Ова сурова и турбулентна времена новопечених бизнисмена, тајкуна и профитера, те срозавања и обезвређивање основних моралних и људских вриједности којима смо као друштво реално изложени, су ме повремено стављала у дилему да ли је требало баш тако, али сам на крају увијек добијао потврдан одговор. Стога сам поносан на чињеницу да смо супруга и ја, чини ми се, успјели да те елементарне животне постулате пренесемо и на нашу дјецу, задојимо их таквим ставовима и опредјељењима, наоружамо љубављу и вјером у људе и изведемо на неизвјесне, изазовне, али и захвалне животне стазе којима су, хвала Богу, већ чврсто загазили.
 
Која је то професија којом сте у младости прижељкивали да се бавите и колико се она разликује од онога што Вам је данас посао?
 
- Ех, младост… То дивно, раскошно, бајковито, лепршаво, идеалистичко, незаборавно, али као и све лијепо, прекратко доба. Ја сам се у младости интензивно бавио рецитовањем, глумом, па помало и писањем. Али, казивањем стихова првенствено. Напамет сам говорио све значајније бисере тадашње југословенске и свјетске поезије почев од готово цјелокупног Шантићевог опуса, преко чувених Зупчевих Мостарских киша, Арсенове Инес, Преверове Барбаре и тако редом. Био сам активни учесник многих такмичења тог типа, поетских сусрета, вечери и сличних манифестација, али и већине културних дешавања у граду до пред сам рат. Као члан тадашњег КУД „Семберија“, Аматерског позоришта „Сцена“ и Књижевног клуба, са задовољством могу и морам рећи да је Бијељина тог доба, уз Музичку омладину, те незаборавне „Вечери под липом“, имала заиста богат и разноврсан културни живот, којим су се тешко могли подичити и много већи градови од ње. Са друге стране у то вријеме без интернета, мобилних телефона, фејса, инстаграма и других савремених чуда, флаша вина, гитара, поезија и музика у парку, на степеништу бивше СДК или кућним дружењима, били су незаобилазни дио градског живота по затварању кафића, све тамо до зоре и првих, врућих кифли Милета пекара које смо чекали и доносили… Стара, вријеме је показало, добра и дивна времена… Свим тим сам се, на неки начин, усмјерио, предодредио и, на основу тога, чврсто одлучио да ћу студирати тадашњу југословенску књижевност и српско-хрватски језик. И то ме држало све до пред сам завршетак Гимназије, а онда су ме младалачке заблуде и идеали убиједили да ми је то љубав и да тако треба и да остане, само за мене и моју душу, да ту љубав не треба да професионализујем, да од ње живим, да ће у том случају љубав замијенити механика и монотонија… Тако сам и зато сам отишао на право, а поезију оставио за своју душу и свој грош и данас јој се „… у часима тијем“, што би рекао Шантић, често и радо враћам. Колико се разликује? Много. Мада ја у свему покушавам да нађем неку сличност. И овдје морате доста читати, стално пратити нове и нове законске измјене и допуне, које су код нас, итекако, честе, морате имати богат вокабулар, складно, течно и аргументовано везати и излагати мисли и ријечи. Ето, то су те неке додирне тачке, ако се о њима овдје, поред бројних и очигледних разлика, уопште може говорити.
 
Која књига, филм или представа су на Вас оставили утисак последњих година?
 
- Посебан утисак посљедњих година на ме-не је оставио роман Љиљане Хабјановић Ђуровић „Со земљи“. Баш по свему. То је једна питка, сликовита и аргументована прича о животу и дјелу, мучеништву и жртвовању, порукама и чудотворењу Светог Василија Острошког. Свеца и Чудотворца кога иначе, као и већина других, веома цијеним и поштујем. Импресивна је, очигледно темељита припрема, приступ и поступност у излагању ауторке која избија из сваког сегмента овог, заиста интересантног и добродошлог штива. Наиме, Хабјановићка неусиљено и складно готово као савременик, нијеми посматрач или свједок читаоцу спонтано и живописно, детаљно слаже сличице, као непобитне историјске и биографске чињенице, из живота будућег свеца свјетовног имена Стојан Јовановић, почев од његовог рођења, преко дјетињства у селу Мркоњићи, у Поповом пољу, недалеко од Требиња, па све до његовог краја, пратећи предано онај свјетовни, али још више духовни дио његовог изузетно богатог, страдалничког живота посвећеног Богу и тумачењу воље Божије. Молбе које му је упућивао, али и молбе и поруке свом народу и данас су, рекао бих, актуелне и биће увијек, очигледно. Оне о очувању вјере своје поготово. Ауторка нас све вријеме, суптилно и ненаметљиво, води до сопствене спознаје о томе, као и како и зашто је Свети Василије Острошки задобио чудотворење као дар Божији.Имао сам срећу да овдје у Бијељини присуствујем промоцији предметног романа и из прве руке сазнам мотиве и додатна тумачења књижевнице којасу тако употпунила мој утисак и суд о овом изузетном дјелу  које свакако треба прочитати.
 
Постоји ли хоби или неко друго интересовање којем посвећујете слободно вријеме?
 
- Наравно. Само, мој хоби, односно интересовање су можда мало другачији од других. Наиме, ја на мојој очевини у Горњој Чађавици имам један, не баш мали воћњак, тачније шљивик кога са посебном љубављу и упорношћу гајим и одржавам већ годинама. Овај поприлично захтјеван посао тражи континуирани ангажман током цијеле године, изузимајући зиму, наравно. Пошто дјеца нису ту, а супруга нема никакав афинитет за то, све ове послове радим, углавном сам, јер је данас, на селу поготово, изузетно тешко наћи адекватну радну снагу као испомоћ.  И тако, док други чекају викенд и слободно вријеме да путују, шетају, одмарају, лове, пецају, роштиљају… ја чекам да идем у мој воћњак. И не пада ми тешко. Напротив, све то чини ми својеврсно, специфично, јединствено задовољство и релаксацију. Иначе тамо никада не идем без ића и пића, па када одрадим планирано и мало се уморим, ја сједнем под моју шљиву, мало заложим и залијем и, заиста, заборавим на све проблеме, планове, обавезе, дилеме… Све у свему, за мене је ово веома ефикасан, провјерен и доказан сигурносни вентил, чистилиште душе које никада није омануло. Напротив. Зато сам већ почео да занављам мој воћњак.
 
Шта би по Вашем мишљењу требало унаприједити у Бијељини?
 
- Саобраћајну инфраструктуру првенствено. Град се мора растеретити великих, иритирајућих гужви, нарочито у ужој градској зони у вријеме тзв. „шпицева“.
Са друге стране таква ситуација могла се и очекивати ако се има у виду чињеница да је предратни број становника нашег града реално утростручен, при чему неке породице имају и по два аутомобила, а саобраћајна инфраструктура у ширем центру града је остала готово иста!!! Просто је невјероватно да оволики град нема ни један булевар који би практично био његова кичма, жила куцавица у том саобраћајном, али и сваком другом смислу, који би уредио, устројио, каналисао и преузео гро саобраћаја и значајно растеретио све остале градске зоне и мање улице. Зато сматрам да би свака будућа активност на том плану, у било ком дијелу града, у виду просијецања и отварања нових улица, проширења постојећих, доградње саобраћајних трака и слично, била потребна, дјелотворна, неопходна и добродошла. О паркингу да и не говорим. Мислим да је то највећи недостатак који посјетиоци нашег града могу да нам припишу. Често се питам како се ти људи овдје уопште и снађу кад мени понекад за проналазак слободног паркинг мјеста треба и по 15-ак минута. Стога сматрам да су најављене јавне гараже адекватно и корисно рјешење које ће коначно, квалитетно и ефикасно ријешити овај велики проблем нашег града. 
 
Како Бијељину и Семберију видите у будућности?
 
- Бијељину у будућности видим као лијеп, модеран, уређен град, још љепши, развијенији и бројнији. Као привредни, друштвено-политички, културни, туристички, спортски и сваки други центар наше регије. Искрено се надам да ће овај град и Семберија у цјелини најзад искористити изузетан гео-стратешки положај који има на тромеђи БиХ, Србије и Хрватске, као и све друге Богом дане благодети и погодности. Све до почетка 90-их година прошлог вијека Семберија је, објективно, била „крава музара“ ондашњих виших нивоа власти, подручје са кога се односило, а мало тога враћало и доносило. Дошло је вријеме да се та пракса окрене у супротном смјеру и да овај крај најзад живи и развија се од својих потенцијала. Искрено се надам да ће долазећи ауто-пут широко отворити врата развијеног свијета Бијељини и Семберији, да ће нам га сасвим приближити, повезати нас и интегрисати са њим, да нам он више неће бити тако близу, а тако далеко, да ћемо најзад у том свијету добити мјесто које нам и припада.
Очекујем да ће то бити изузетно снажан импулс и подстицај првенствено привредног развоја, коначном доласку страних инвеститора, изградњи нових индустријских зона и производних капацитета, што ће значити нова радна мјеста првенствено за младе који ће тако остајати овдје и овдје градити своју егзистенцију, а тиме и град. Надам се да ће у будућности, насупрот постојећим раштрканим новоизграђеним насељима, бити изграђен нови дио града, Нова Бијељина са модерним саобраћајницама, парковима, трговима, здравственим, просвјетним, културним и спортским установама и свим другим елементима савременог града. Бијељину заиста видим као град будућности који има шта да покаже, у који се радо долази и поново враћа.

Семберске новине - Семберија инфо