Софка Николић: Краљица престоничких боемских кафана и прва музичка звијезда Југославије :: Semberija INFO ::

 

Софка Николић: Краљица престоничких боемских кафана и прва музичка звијезда Југославије


Због ње су се разводили бракови, предузећа банкротирала, а њени наступи у кафани били су слушанији од преноса фудбалских утакмица. Била је прва велика музичка звијезда предратне Југославије. Наступала је од париске „Олимпије“ до београдске Скадарлије. За њу се говорило да је пјевајући чувену „Емину“ у Мостару оборила с ногу великог Алексу Шантића, а у кафанама београдске Скадарлије слушали су је и у њеном друштву уживали ни мање ни више него Бранислав Нушић, Тин Ујевић и Раде Драинац.

Пјесмом се почела бавити да прехрани млађег брата и двије сестре. Писци, боеми, трговци и разни кафанци онога доба прозвали су је краљицом Скадарлије, а она им је празнила џепове држећи их у севдаху до дубоко у ноћ далеко од брига и обавеза. У кафанама у краљевини Југославији није се могло наћи мјесто када би тамо пјевала Софка Николић.

Софка Николић је жена које се данас мало ко сјећа, а то мало људи живи управо у Бијељини, граду који има улицу са њеним именом и у којем је добила мурал на згради биоскопа надомак улице у којој је живјела. Управо у Бијељини, скромно и у тишини,  Софка је провела последње године живота.



Рођена је 1907. године у мачванском селу Табановић, недалеко од Шапца. Већ као дјевојка пјевала је по вашарима, а први озбиљни наступ имала је у једној зворничкој кафани 1923. године. Ту упознаје Пају Николића, шефа великог оркестра, за којег се и удаје. Животни пут Софку је водио од Зворника, преко Мостара и Сарајева до Београда. Наступила је пред Београђанима први пут 1927. у чувеној кафани „Бумскелер“.Пјевала је потом у 20 различитих кафана, а штампа је забиљежила да је за то вријеме зарађивала невјероватних 300 динара за вече.

Прву плочу са нумерама „Колика је Јахорина планина“ и „Кад би знала, дилбер Стано“ снимила је са 19 година у Берлину, а своју другу плочу двије године касније у Паризу. Невјероватно звучи податак да је Софка Николић прва жена која је понијела титулу најтиражније пјевачице у Европи, а у то вријеме била је други музичар уопште по броју продатих плоча, након италијанског тенора Енрика Каруза. Била је прва пјевачица која је у низу снимила 16 пјесама и неке пјесме су први пут снимљене, као што је њена пјесма „Сву ноћ млада“. Софка је за 17 мјесеци снимила чак 55 плоча, а то за руком није пошло чак ни чувеном пјевачу и хармоникашу Бори Јанићу.

Њено освајање Београда, средином деведесетих година, означило је промјену односа јавности према кафанском пјевању. Софкине наступе уз цигански оркестар Паје Николића у кафани „Крагујевац“ уживо је преносио Радио Београд. Први такав пренос обављен је 11. децембра 1929. године, а због великог броја обожавалаца њене пјесме, често је позивана да наступа у емисијама народне музике.

Све до 1939. године, Софка је поред Београда и других југословенских градова, гостовала и снимала у у најпознатијим европским културним центрима са пратећим оркестром од 25 музичара под вођством њеног мужа Паје. Снимила је више од 100 плоча са више од 200 пјесама од којих су најпознатије „Цојле Манојле“, „Колика је Јахорина планина“, „Зоне, мори Зоне“, „Чујеш секо“ и многе друге. Софка је осим гласом оправдала статус звијезде и начином живота. Становала је у раскошној вили у Крунској улици, а имала је и кућне помоћнице које су растјеривале обожаваоце. Гардеробу је куповала у Паризу, а наступе брижљиво смишљала. Ниједна кафанска пјевачица није имала толико простора у медијима као Софка.



Све то трајало је до њене 33 године. Нажалост, све је кренуло низбрдо 1939. године када је болест покосила Софкину једину кћерку, седамнаестогодишњу Марицу, коју је одмила звала Мариола и коју је добила у првом браку са Илијом Маринковићем. Нешто прије тога преминуо је и њен други муж Паја Николић и Софка се, скрхана болом, повукла са сцене, настанила у Бијељини и све наредне деценије провела у туговању. Јавност се накратко подсјетила некадашње звијезде 1968. године, када је о њој снимљен филм. Од некадашње славе остале су само пожутјеле фотографије и једна окрњена грамофонска плоча. То је једино могла да покаже филмаџијама и да им прича о даирама, Скадарлији, о узаврелој Европи, о пјесми... О својој трагедији је ћутала. Успјели су само да је сниме како са букетом цвијећа улази у бијељинско гробље.

Умрла је тихо, стара и од шире јавности заборављена у старачком дому у Бањи Ковиљачи 1982. године. Сахрањена је поред кћерке и мужа у капели на бијељинском гробљу Пучиле. Иза жене која је гласом одушевљавала Југословене тридесетих година, остале су само пјесме и сокак у Бијељини који носи њено име.  

Semberija info - Lj. Božić