БОРИМ СЕ ЗА ПРАВО НА НАШУ РАВНОПРАВНОСТ
БОРИМ СЕ ЗА ПРАВО НА НАШУ РАВНОПРАВНОСТ
Славена Рајић рођена је новембра 1991. године Сарајеву. Са родитељима је до четврте године живјела у Илијашу, а потом су један период живјели у Власеници и на крају су уточиште пронашли у Бијељини, гдје је Славена завршила Гимназију, а потом је на Филозофском факултету Источно Сарајево дипломира психолигију. На основу уговора о дјелу, ради у Дневном центру за дјецу у ризику. Удата је и мајка дјевојчице Анђеле.
Ништа неуобичајено, с обзиром даје ријеч о амбициозној младој особи, која у животу зна шта неће и не жели.
Разговорати са Славеном Рајић посебно је задовољство, тим прије што вас разговор са њом тјера да се преиспитате и размислите шта желите да постигнете у животу. Зашто? Зато што Славена није обична млада особа, кћерка, супруга, мајка… Славена је храбра млада жена, доказани борац и особа која се бори за равноправност особа са инвалидитетом. Да у тој борби могу бити побједници, доказује њен лични примјер.
- Када сам имала 14 мјесеци, моји родитељи су примјетили да имам здравствене потешкоће, а дијагноза је Хемипареза десне стране, односно благи облик Церебралне парализе (дјелимична одузетост десне ноге и руке). Захваљујући упорности родитеља, крећу посјете стручњацима широм регије, операције, терапије и рехабилитација. Та борба и данас траје, али родитељи су ме научили да се, упорношћу, све може и да се свака животна препрека може прећи. Кад имате вјетар у леђа од породице, воља вам не недостаје. Уз подршку породице, пријатеља, учитеља и наставника, данас сам ту гдје јесам, не осјећам се мање вриједном од осталих, а оно на чему упорно радим је, посвећеност особама са инвалидитетом.
Какав је положај младих са инвалидитетом?
-Положај младих са инвалидитетом у друштву је маргинализован, нема изражених покушаја да се да могућност младима са инвалидитетом да покажу и докажу шта могу. Предрасуде о нама су и даље присутне, а то сам најбоље осјетила на својој кожи. Пет година сам тражила шансу да одрадим приправнички стаж, а за тај период сам једино добила 15 одбијеница. Већа разочараност од одбијеница била су питања на интервујима, гдје су мој инвалидитет доживљавали као минус, а посебно ме затекло питање на једном од интервјуа: ,,Јеси ли ти то зрикава!?’’ Мој одговор је био:,,Завршила сам Гимназију, имала сам пет из српског језика. Можете ли ми, молим вас, рећи шта значи та ријеч зрикава, јер никада за њу нисам чула?! Нисам је никад видјела ни у рјечнику, ни у лексикону’’. Они су оборили главе, а ја сам, ипак, добила одбијеницу! Е, управо против овог желим да се борим, да друштво схвати да ми хоћемо, знамо и можемо! Желим да се изборим против предрасуда да су особе са инвалидитетом мање вриједне од других и да докажем да смо способни да квалитетно обављамо своје радне обавезе! У овој борби имам максималну подршку Коалиције КОЛОСИ, организације од општег интереса у нашем граду, гдје сам предсједница Актива младих са инвалидитетом. Чињеница је да без правилно презентованих потреба особа са инвалидитетом, други, односно надлежни, не могу схватити и пронаћи адекватна рјешења, да би се проблеми почели рјешавати. Такође, често је потребно доказивање и у приватном животу, а није ријеткост да се особе с инвалидитетом, управо због предрасуда, никада не остваре као брачни партнери и родитељи. Своје опредјељење и посао схаватам озбиљно и нећу одустати док се не изборим! Као што сам то радила и након операција и рехабилитација, ако не могу учинити квалитетан корак из првог покушаја, бићу упорна и успјети након, другог, трећег и колико год корака за то буде потребно!
Да ли се политичким ангажовањем може помоћи у рјешавању проблема особа са инвалидитетом?
-Политиком се нисам бавила, али очигледно да је незаобилазан фактор у друштву. Сматрам да могу допринијети бољем положају младих са инвалидитетом и то је оно за шта ћу се истински и срцем залагати. С обзиром да је за нас у нашем граду учињено много позитивног, захваљујући разумијевању Градске управе на челу са градоначелником Мићом Мићићем и његовим односом према Коалицији КОЛОСИ, одлучила сам да се борим и за одборнички мандат. Уколико добијем шансу, у скупштинским клупама ћу се залагати за бољи положај особа са инвалидитетом. Жеља ми је да будем квалитетна спона између владиног и невладиног сектора, у смислу да невладин сектор спозна да се кроз институције може изборити за припадајућа права особа са инвалидитетом, а да тај други сектор, сектор власти, схвати да су особе са инвалидитетом равноправни грађани који не траже ништа што им по закону не припада. Ми смо видљиви, наш глас се све јаче чује, не желимо да будемо на терет родитељима, старатељима, ни држави! Свака особа са инвалидитетом има своју квалитетну и очувану страну личности, којом може остварити потребно за свој живот. Потребна нам је подршка и шанса да то докажемо, да нас не посматрају кроз инвалидитет, него кроз друге квалитете!
Инвалидитет Славени Рајић није био непремостива препрека у животу. Побиједила је предрасуде, формирала је и своју породицу, која јој је подстрек да се и даље храбро бори.
-Кад сам одлучила да постанем мајка, имала сам подршку супруга који је рекао да, ако наше дијете буде имало здравстевних потешкоћа, ићи ћемо путем којим су ишли и моји родитељи. Прије четири и по године, добили смо нашу Анђелу, а након буђења послије царског реза, моје прво питање је било:,,Има ли Хемипарезу?’’ Рекли су ми: ,,НЕ! Једна је од живахнијих рођених дјевојчица!’’ Након девет мјесеци страха, који ме изједао, доживјела сам неописиво олакшање и неизмјерну срећу.
Након свега, до сада доживљеног, која је порука грађанима?
-Не желим да ме ико посматра кроз мој инвалидитет! Имам друге стране личности које сматрам да су квалитетне и које сам доказала као такве. Не желим да мене, ни било кога другог са инвалидитетом гледају са сажаљењем, јер нама није потребно сажаљење. Потребна нам је равноправност, јер на то имамо право. Ако у наредне четири године будем имала могућност да сједнем у одборничку клупу, основно за шта ћу се борити је бољи положај особа са инвалидитетом и још јачу сарадњу КОЛОСА и представника власти. Такође ћу се борити за стварање услова за превоз особа са инвалидитетом, јер у КОЛОСИМА имамо више од 2.000 особа, а њих 800 има потребу за возило које би било прилагођено особама са инвалидитетом. Тиме би се ријешио и проблем приликом запошљавања, јер постоје особе које би могле остварити право на рад, али немају могућнот превоза до радног мјеста. Такође, желим да охрабрим младе људе са инвалидитетом, али и оне старије, да се јаве у нашу Коалицију КОЛОСИ, да буду наши чланови, да се дружимо и разговарамо, да заједно проналазимо рјешења. Ми се боље разумијемо, јер ходамо у сличним ципелама!
Семберија инфо
Ништа неуобичајено, с обзиром даје ријеч о амбициозној младој особи, која у животу зна шта неће и не жели.
Разговорати са Славеном Рајић посебно је задовољство, тим прије што вас разговор са њом тјера да се преиспитате и размислите шта желите да постигнете у животу. Зашто? Зато што Славена није обична млада особа, кћерка, супруга, мајка… Славена је храбра млада жена, доказани борац и особа која се бори за равноправност особа са инвалидитетом. Да у тој борби могу бити побједници, доказује њен лични примјер.
- Када сам имала 14 мјесеци, моји родитељи су примјетили да имам здравствене потешкоће, а дијагноза је Хемипареза десне стране, односно благи облик Церебралне парализе (дјелимична одузетост десне ноге и руке). Захваљујући упорности родитеља, крећу посјете стручњацима широм регије, операције, терапије и рехабилитација. Та борба и данас траје, али родитељи су ме научили да се, упорношћу, све може и да се свака животна препрека може прећи. Кад имате вјетар у леђа од породице, воља вам не недостаје. Уз подршку породице, пријатеља, учитеља и наставника, данас сам ту гдје јесам, не осјећам се мање вриједном од осталих, а оно на чему упорно радим је, посвећеност особама са инвалидитетом.
Какав је положај младих са инвалидитетом?
-Положај младих са инвалидитетом у друштву је маргинализован, нема изражених покушаја да се да могућност младима са инвалидитетом да покажу и докажу шта могу. Предрасуде о нама су и даље присутне, а то сам најбоље осјетила на својој кожи. Пет година сам тражила шансу да одрадим приправнички стаж, а за тај период сам једино добила 15 одбијеница. Већа разочараност од одбијеница била су питања на интервујима, гдје су мој инвалидитет доживљавали као минус, а посебно ме затекло питање на једном од интервјуа: ,,Јеси ли ти то зрикава!?’’ Мој одговор је био:,,Завршила сам Гимназију, имала сам пет из српског језика. Можете ли ми, молим вас, рећи шта значи та ријеч зрикава, јер никада за њу нисам чула?! Нисам је никад видјела ни у рјечнику, ни у лексикону’’. Они су оборили главе, а ја сам, ипак, добила одбијеницу! Е, управо против овог желим да се борим, да друштво схвати да ми хоћемо, знамо и можемо! Желим да се изборим против предрасуда да су особе са инвалидитетом мање вриједне од других и да докажем да смо способни да квалитетно обављамо своје радне обавезе! У овој борби имам максималну подршку Коалиције КОЛОСИ, организације од општег интереса у нашем граду, гдје сам предсједница Актива младих са инвалидитетом. Чињеница је да без правилно презентованих потреба особа са инвалидитетом, други, односно надлежни, не могу схватити и пронаћи адекватна рјешења, да би се проблеми почели рјешавати. Такође, често је потребно доказивање и у приватном животу, а није ријеткост да се особе с инвалидитетом, управо због предрасуда, никада не остваре као брачни партнери и родитељи. Своје опредјељење и посао схаватам озбиљно и нећу одустати док се не изборим! Као што сам то радила и након операција и рехабилитација, ако не могу учинити квалитетан корак из првог покушаја, бићу упорна и успјети након, другог, трећег и колико год корака за то буде потребно!
Да ли се политичким ангажовањем може помоћи у рјешавању проблема особа са инвалидитетом?
-Политиком се нисам бавила, али очигледно да је незаобилазан фактор у друштву. Сматрам да могу допринијети бољем положају младих са инвалидитетом и то је оно за шта ћу се истински и срцем залагати. С обзиром да је за нас у нашем граду учињено много позитивног, захваљујући разумијевању Градске управе на челу са градоначелником Мићом Мићићем и његовим односом према Коалицији КОЛОСИ, одлучила сам да се борим и за одборнички мандат. Уколико добијем шансу, у скупштинским клупама ћу се залагати за бољи положај особа са инвалидитетом. Жеља ми је да будем квалитетна спона између владиног и невладиног сектора, у смислу да невладин сектор спозна да се кроз институције може изборити за припадајућа права особа са инвалидитетом, а да тај други сектор, сектор власти, схвати да су особе са инвалидитетом равноправни грађани који не траже ништа што им по закону не припада. Ми смо видљиви, наш глас се све јаче чује, не желимо да будемо на терет родитељима, старатељима, ни држави! Свака особа са инвалидитетом има своју квалитетну и очувану страну личности, којом може остварити потребно за свој живот. Потребна нам је подршка и шанса да то докажемо, да нас не посматрају кроз инвалидитет, него кроз друге квалитете!
Инвалидитет Славени Рајић није био непремостива препрека у животу. Побиједила је предрасуде, формирала је и своју породицу, која јој је подстрек да се и даље храбро бори.
-Кад сам одлучила да постанем мајка, имала сам подршку супруга који је рекао да, ако наше дијете буде имало здравстевних потешкоћа, ићи ћемо путем којим су ишли и моји родитељи. Прије четири и по године, добили смо нашу Анђелу, а након буђења послије царског реза, моје прво питање је било:,,Има ли Хемипарезу?’’ Рекли су ми: ,,НЕ! Једна је од живахнијих рођених дјевојчица!’’ Након девет мјесеци страха, који ме изједао, доживјела сам неописиво олакшање и неизмјерну срећу.
Након свега, до сада доживљеног, која је порука грађанима?
-Не желим да ме ико посматра кроз мој инвалидитет! Имам друге стране личности које сматрам да су квалитетне и које сам доказала као такве. Не желим да мене, ни било кога другог са инвалидитетом гледају са сажаљењем, јер нама није потребно сажаљење. Потребна нам је равноправност, јер на то имамо право. Ако у наредне четири године будем имала могућност да сједнем у одборничку клупу, основно за шта ћу се борити је бољи положај особа са инвалидитетом и још јачу сарадњу КОЛОСА и представника власти. Такође ћу се борити за стварање услова за превоз особа са инвалидитетом, јер у КОЛОСИМА имамо више од 2.000 особа, а њих 800 има потребу за возило које би било прилагођено особама са инвалидитетом. Тиме би се ријешио и проблем приликом запошљавања, јер постоје особе које би могле остварити право на рад, али немају могућнот превоза до радног мјеста. Такође, желим да охрабрим младе људе са инвалидитетом, али и оне старије, да се јаве у нашу Коалицију КОЛОСИ, да буду наши чланови, да се дружимо и разговарамо, да заједно проналазимо рјешења. Ми се боље разумијемо, јер ходамо у сличним ципелама!
Семберија инфо
