У Бијељини нема особе која не познаје кораџијску радњу породице Пандиловски. Захваљујући Слободану Пандиловском, прије готово 60 година, Бијељинци су пробали прве домаће развијане коре. Мијесио их је у малој радњи у центру града, а мириси пита и баклава, направљених од њих, ширили су се из многих кућа у  сокацима и улицама града. Такве коре и данас прави његов син Зоран. Он је друга генерација породице Пандиловски која његује овај стари занат.
 
Бијељина је изњедрила многе особе које су својим радом и трудом допринијели добробити људи. Један од њих је и Зоран Пандиловски, који се бави старим занатом, занатом који, готово, да је нестао са наших простора. Он је власник занатске радње ,,Слобода“, кораџија је и свакодневно својим рукама прави коре за пите и баклаве, те корнете, млинце, танке и широке резанце. Радња  се налази у Улици Николе Тесле број 31. У плаво окречена приземна ћерпичара, данас окружена модерним објектима, симбол је града и орјентир многим Бијељинцима. Довољно је рећи: ,,Код радње за коре“,  и сви у Бијељини ће знати гдје је то.

-Тата је био први кораџија у Бијељини. Он је као млад момак кренуо из родног села у Македонији ,,трбухом за крухом“. Прво је отишао у Београд, а затим у Сарајево гдје је изучио занат. У Бијељину је дошао 1961. године, отворио је радњу, а газдарица код које је становао дала му је столић који му је служио као пулт за продају. Вриједно је радио, све више купаца је имао, а коре је достављао и за болничку кухињу. У болници, гдје је радила, упознао је дјевојку Милицу, родом из Грахова и њом се оженио 1965. године. Милица је моја мама. Од тате је научила да прави коре и убрзо је све послове преузела на себе. Тако тата није више стално боравио у радњи, већ мама, а он би увијек имао времена да сједне с друштвом преко пута радње, у чувену кафану ,,Блед“‘‘, прича Зоран.

Присјећајући се дјетињства, каже да су он, као и његови старији брат и сестра, одмалена помагали у радњи.

- Већ као 10-годишњак почео сам да помажем у радњи. Родитељи су нас дјецу полако уводили у посао. Радили смо прво једноставније послове, послуживали муштерије, а како смо расли, учили су нас и оним сложенијим. Тада се радило све ручно, тијесто се мијесило рукама у великом казану, а коре развлачиле на великом столу који је прекривало бијело платно. На пећи, која се ложила на дрвени угаљ, накратко су се пекле коре. Било је компликовано и захтијевало доста труда. Године 1971. тата је купио прву мјешалицу за тијесто, а онда је увео још једну олакшицу у послу-прешло се с угља на плин, а затим на  струју’’, прича Зоран.

У радњи се ни данас начин посла није промијенио. Вјеште руке оклагијом разваљају тијесто, а затим се коре развлаче на великом столу, тј. американ бијелом платну, сијеку ножем на комаде одговарајуће величине, те пеку или суше. Од чланова породице Пандиловски у радњи је још само Зоран.

-Сестра се удала и са породицом отишла у Аустралију, брат је почео да се бави посластичарством, а тата је у пензији. Мама је умрла 2006. и тад радња прелази на мене’’, каже овај вриједни мајстор свог заната који признаје да није одувијек желио тиме да се бави.
 
-У мојој породици традиција кораџијског заната дуга је скоро шест деценија. Нас дјецу родитељи су школовали и моји планови за будућност нису били везани за овај посао. Међутим, животне околности су се тако посложиле да сам трајно остао везан за ову радњу. Иако није лако у данашње вријеме бавити се неким занатом, волим што сам наставио нешто што су моји родитељи радили. То има неку своју посебну снагу и тежину’’, прича Зоран.
 
Брашно, вода и мало соли

Руке Зорана Пандиловског су сваког дана брашњаве и вриједно мијесе и развлаче, а таквих руку је мало. Коре прави традиционално, онако како су га научили тата Слободан и мама Милица. На мањем столу куглице од тијеста прво мало разваља оклагијом, а онда кору рукама развлачи на великом столу. За тај посао потребно је имати осјећај у рукама. У састав његових кора улазе само потпуно природни састојци- брашно, вода, мало соли и то је рецепт који се у породици Пандиловски није мијењао.

-Брашно, со и вода три су састојка од којих настају моје коре. Одлучујући фактор је брашно које треба да буде најбољег квалитета. Кора мора да буде еластична, а то искључиво зависи од квалитета брашна. Брашно, које сад користим, добијем тако што помијешам брашно које набављам у два млина’’, појашњава Зоран, наводећи, да поред кора за пите и баклаве, производи корнете за сладоледе, те да већ 10 година суграђанима нуди млинце, а од прошле гиодине у понуди има и танке и широке резанце.  

Семберци су познати као гурмани, а данас је примјетно да је здравих ђаконија све мање на полицама маркета, те су мајстори свог заната попут Зорана Пандиловског злата вриједни и треба их сачувати од зуба времена.
 
Семберија инфо