Ова илустрација приказује краља Хенрyја VIII како стоји са члановима свога суда. Слијева надесно стоје краљица Анне Болеyн, Хенрy VIII, краљица Јане Сеyмоур, краљица Цатхарине Парр, принцеза Елизабетх, Едwард VI, и краљица Марy Тудор. Илустровао и обојио Алберт Кретсцхмер (1825-1891), а објављена је у колекцији свјетских костима из 1882. (Геттy Имагес)
​
Насиље над женама забиљежено је широм историје. Већина древних цивилизација – међу њима асирска, римска и сумерска – имала је законике који су осуђивали “жене прељубнице и њихове партнере”, док су дозвољавали мушкарцима да јавно имају љубавнице уз малу или никаву казну.
Дио Хамурабијевог законика, написан 1780. г.п.н.е. у Мезопотамији (древни Ирак). Законик одређује да жене које буду проглашене кривим за прељубу буду свезане и бачене у ријеку да се утопе.

Покојна др. Вивиан Фокс, америчка универзитетска професорица која је специјализирала у области породичне и женске историје, заступала је став да су јудео-хршћанске вјерске идеје, грчка филозофија и обичајно право сви утицали на начин на који модерно западњачко друштво види и третира жене.

“Све три традиције су претпоставиле патријархат као природан – то јесте мушку доминацију која долази од става да су мушкарци супериорнији”, написала је она у Журналу међународних женских студија. “Као дио културе коју су настављале ове идеологије, насиље према женама је посматрано као природни израз мушке доминације.”
“Наређено од стране богова, подржано од стране свештеника, имплементирано од стране закона, па су и жене прихватиле и психолошки интернализирале покоравање као нужно. Насиље према женама у свим облицима цвјетало је и и даље цвјета у таквом окружењу.”

Историчар Голдштајн, који је проучавао убиства из части у Римском царству, објашњава како је у коријену таквих убистава – и самом концепту “части” – жеља мушкараца да буду сигурни да су дјеца коју су им супруге родиле њихова. Стављањем одговорности за ову “част” на плећа жена, те су жене лакше могле бити контролисане и стога су мушкарци могли бити сигурнији у своје потомство. У суштини, најједноставнији начин да се осигура да мушкарци имају потомке из своје лозе ишао је кроз потискивање и контролу сексуалности њихових партнерки.

Очеви су имали контролу над животом и смрћу својих кћерки. Када се жена уда, очев ауторитет се преноси на мужа. Женска прељуба сматрана је кривичним дјелом по римском закону – кажњива смрћу – и држава је кривично гонила чланове породице и друге зато што нису предузели мјере против прељубнице тако што су им конфисковали имовину.
Римљани нису први обухватили концепт “части” – коју носе жене – законом. Хамурабијев законик, који је написан 1780 п.н.е и којег је законом учинио бабилонски краљ Хамураби, који је владао Месопотамијом (данашњим Ираком) од 1792. до 1750. п.н.е, такођер је био строг када је у питању кажњавање прељубница. Њихова казна је била да их завежу и баце у ријеку да се утопе. Није било предвиђених казни за мушке прељубнике у овом законику.
Мануов законик древне Индије написан је око 200 п.н.е Тамо је писало: “Иако лишен врлина или ако тражи задовољство на другим мјестима, или лишен добрих особина, свеједно вјерна супруга мора стално обожавати мужа као бога.” С друге стране: “Ако супруга, поносна на величину изузетности својих рођака или [своју изузетност], прекрши дужности коју дугује свом господару, краљ ће одредити да је прождеру пси на мјесту које многи посјећују.”
У првом вијрку нове ере, чедност, дјевичанство и “добро понашање” жена веома су цијењени широм Европе.
“Било је уобичајено широм Европе да мушкарци убијају своје супруге због сумње на невјерство и да убијају кћерке јер су побјегле и удале се. Такође је било уобичајено да браћа убијају своје сестре зато што су одбиле да се удају за мушкарца који је породица одабрала за њих”, пише Баркхард.
Ситуација је остала иста у Европи током Средњег вијека.

Године 1536, Ана Болен, друга жена краља Хенрија VIII и енглеска краљица 1530-их, погубљена је по оптужбама које укључују прељуб, чаробњаштво и завјеру против краља. Широко је прихваћено увјерење од стране историчара данас да је Ана заправо била крива што није родила мушког наследника ( родила је једну кћерку) и што је имала снажну личност. Стога су оптужбе против ње вјероватно смислили краљ или његови помагачи као начин да се ријеше проблематичне жене и направе мјеста за покорнију супругу – Џејн Сејмур, која је била једна од Аниних дворјанки, а која би могла родити сина.

Покојна египатска активисткиња и феминисткиња Навал ел-Садави истицала је у већини својих истраживања да је убијање и спаљивање жена због прељубе на Западу била уобичајена пракса такође и у 14. вијеку.
Током мрачног доба, “мудре и паметне жене” су сматране чаробницама од стране Цркве у Европи и убијане су, спаљиване или закључаване у болницама за “ментално обољеле”, објаснила је Садави. Стварни разлог за ове гнусне поступке, тврдила је она, је тај што су мушки свештеници били уплашени да би могли изгубити власт. Жене су знањем о биљкама и другим методама лијечења болесних нудиле алтернативу за свештеничко кориштење “свете водице и Божијих моћи”.

Било је и других разлога због којих су жену у Европи могли убити рођаци. Године 1546. у Шпанији су Изабелу Мора, 25-годишњу кћерку барона Фавалеа, убила браћа. Разлог: размијенила је поезију са шпанским племићем Дон Диегом Сандовалом де Кастром, гувернером Косенце. Изабелу су већ били закључали у породични замак јер је њена љубав према поезији сматрана неприличном за жену.

У Европи су казнени законици који су кажњавали жене за прељубу, али су је праштали мушкарцима, вриједили вијековима. У Француској су у раним 1800-им, четверица судија израдила нацрт Напоелоновог законика, који је стављао жене под покровитељство мушкараца.

Према Наполеоновом законику, супруге су се морале покоравати мужевима, док су мужеви могли да их пошаљу у самицу због прељубе и да се од њих разведу – али не и обратно. Ако би мушкарац ухватио своју супругу у прељуби и убио је, закон му је то опраштао.

Приказ жена као злих и неморалних одражавао се и у свијету умјетности. У својој књизи Други пол, француска филозофкиња, романсијерка и есејистицаа Симон де Бовоар тврдила је да је популарна европска култура у 1880-им често представљала жене као грешнице. Де Бовоар је заступала став да су представе и опере засноване на овој теми често давале заједницама право да казне зле жене будући да је њихово “недолично понашање увредљиво за цијелу заједницу”.

Примичући се нашем времену, 1996, јорданска научница и феминисткиња Лама Абу Одех бавила се темом тзв. убиства “из части”. Посебно се позабавила питањем дјевичанства, рекавши: “Химен је постао социо-физички знак који гарантује дјевичанство и даје жени печат угледа и врлине”.

Абу Одех, која је испитала неколико судских пресуда о злочинима “из части” у Јордану, истакла је да жена може претрпјети насиље ако је се опази да разговара с мушкарцем иза ограде или ако је опазе да излази из мушкарчевог аутомобила и да се у оба случаја “жена посматра као она која је угрозила не свој вагинални химен, већ и свој физички и социјални. Кретала се тијелом и у простору у којем не би требала бити”.

,,Част'' као магична ријеч
Године 2002, бивша УН-ова специјална извјеститељица за борбу против насиља над женама Радика Комарасвами описала је термин “част” као “магичну ријеч која се може искористити да прекрије најгнусније злочине”.
Много касније је УН-ова Канцеларија за борбу против дрога и криминала спровела глобалну студију о убиствима која су била повезана с родом, за жене и дјевојке за 2017. годину.
Овај извјештај је указао на чињеницу да је укупно 87.000 жена намјерно убијено те године, укључујући 50.000 жена које су убили партнери или чланови породице, што значи да 137 жена широм свијета убије члан породице сваки дан.
Цифре из УН-овог Фонда за популацију из 2000. показују да се више од 5000 жена убије годишње због разлога повезаних са “чашћу породице”, иако стручњаци процјењују да је та бројка много већа била чак и тада.