Јања је највеће повратничко насеље у Босни и Херцеговини након што се, послије рата, у Јању вратило више од 8.000 Бошњака, а избјегли Срби, који су живјели у бошњачким кућама током рата, настанили су се у Новом насељу Јања свега пар километара од центра Јање.

Данас, становници Јање и Новог насеља живе и раде заједно, једни поред других и једни са другима.

Јесте ли икада били у Јањи? Након ове приче, можда се одлучите посјетити насеље смјештено неких десетак километара од Бијељине према југу. Мноштво црвених кровова се прострло равницом, кровови начичкани једни до других, а у бијелом каменом кориту, средином насеља, вијугава ријека Јања споро тече према Дрини, полако, као да јој се не жури напустити ово мјесто. Легенда каже да су Јању населили муслимани из Србије између 1788. и 1862. године, који су, кренувши пут сјевероисточне Босне, срели старицу по имену Јања, која им је савјетовала да се настане поред ријеке. И тако је настала наша Јања!



Суботње јулско јутро наговјештава високе температуре, преко 40 степени. Придружујем се веселом друштву Јање и Новог насеља Јања у ресторану поред ријеке. Нижу се лијепа имена: Цвија, Рабија, Менсура, Виолета, Драгица, Хана, Амина, Фатима, Љиљана, Рамиза, Сабира, Неда, Амела, Сенада, Ђевдана и Јасмина, а ја покушавам сваком насмијаном лицу придружити једно од имена. Ове даме су припаднице два удружења грађана која дјелују у Јањи и Новом насељу Јања, а ту је и госпођа Љиљана из Мјесне заједнице Јања. Убрзо сазнајем да припадају Удружењу жена “Жена” у Јањи, које је основано 2003. године као невладина организација која доприноси побољшању положаја жена и “Етно-креативи” огранку Српског културно-умјетничког друштва “Ново насеље Јања”, друштво које се бави промоцијом умјетности, књижевним стваралаштвом и сценском умјетношћу, али и очувању старих заната.

Жеља мојих суговорница је да пренесу позитивне приче и примјере из Јање, да пошаљу заједничке поруке свим грађанима у Босни и Херцеговини о томе како је могуће живјети заједно, радити заједно, сањати заједно...

Прво разговарам са Рамизом Богаљевић, чланицом Удружења жена “Жена”, која с поносом започиње говорити о овом удружењу које окупља око 30 активних чланица. Сјећа се Рамиза свог повратка у Јању након избјеглиштва у Шерићима код Живиница, када се са својом породицом међу првима вратила у Јању у кућу коју је дијелила са баба Јелом. Као и све избјеглице, нису имали много, и тада су им помагали комшије Срби и Бошњаци.

“Прва комшиница је имала краву и када помузе краву, донесе мојој породици млијека,” присјећа се Рамиза. “У то вријеме, 2002. године, добила сам помоћ за покретање посла од ИЦМС-а и отворила продавницу, а моја обавеза је била да наредну годину дана спремам по три пакета сваког мјесеца у вриједности од 100 КМ како бих помогла угрожене породице повратнике који нису имали могућности .” 



У разговор се укључују остале чланице наводећи примјер за примјером хуманитарних акција које су саме организовале и спровеле, не гледајући које је ко вјере, већ како оне могу помоћи, јер “жена жени треба да буде највећа подршка,” каже Амина, а Нада додаје: “Не треба да слушамо политичаре, треба да будемо јединствене.”

Поглед ми привуће весело лице Цвије Крајишник с моје лијеве стране. Сазнајем да је Цвија веома активна у Српском културно-умјетничком друштву. Озареног лица, Цвија прича како је ово друштво основано 2009. године и да броји преко 150 чланова. Углавном су ту разне секције попут фолклора, вокалне секције, оркестра, а као огранак овог друштва је “Етно-креатива”, на чијем је челу баш наша Цвија. “Етно-креатива” се бави очувањем културе и различитости наших мјештана, с обзиром да долазе из свих крајева Босне и Херцеговине, из урбаних и руралних дијелова. Помажу најчешће женама које имају одређене проблеме, али спровели су и десетак хуманитарних базара за помоћ дјеци на Тргу у Бијељини. “Не треба бити себичан, треба и друге поштивати и помагати,” каже Драгица. Организују два пута седмично радионице о ткању, кројењу, шивању, везењу...

“Наш циљ је да очувамо старе занате, женске занате. Свакодневно учимо, похађамо радионице о керању, сликању на фолији. Све што нам се пружа да научимо и подијелимо своје знање, ми прихватамо. Свакодневно позивамо жене које су заинтересоване и желе научити, а можда и могу подијелити своје знање  са нама, да нам се придруже,” наводи Цвија и додаје: “Овакав ангажман захтијева доста времена. Веома је лош положај жена у Новом насељу Јања у смислу да су углавном незапослене, дане проводе у кући и неке породице их не поштују довољно због тога. Надам се да ће све жене, укључивањем у наше активности постићи да буду задовољне, да раде и да се обучавају,” оптимистично додаје Цвија.

Највећа недавна активност на овом простору је била организовање Мултиетничког базара у октобру 2021. године. Ту су чланице удружења представиле своје бројне рукотворине и производе, као што су: разни накит, торбице, народна ношња, али и разни сокови, тархана, нишеста, ћетенија... Као сировину користе воће и поврће узгојено на својим њивама и тако затворе круг - “од њиве до трпезе”, с осмијехом наглашава Рамиза. “Овдје се становници углавном баве ратарством, повртларством и воћарством. Од воћа највише узгајају шљиве, јабуке и крушке. Традиционално занатство је скоро потпуно нестало, иако још увијек постоји покоји занатлија,” додају остале суговорнице.


 
Желимо да овај Мултиетнички базар прерасте у традицију, да се одржава сваке године и да на њему учествују све грађанке без обзира на националност, вјеру или мјесто одакле долазе. Ове године Мултиетнички базар женских вјештина и традиције почиње 6. августа на обали ријеке Дрине код мотела “Дрина” у Јањи. Сви сте позвани да напредујемо заједно!