„Од мајке до Цркве“, назив је kњиге чији је аутор вишегодишњи новинар „Вечерњих новости“ Владимир Митрић, стални дописник тог листа из Лознице, Шапца Републике Српске и БиХ, која је управо изашла из штампе у издању Српске краљевске академије научника и умјетника.

Ријеч је, поред осталог, о 150 година богомоље у Липници код Лознице, посвећене Преображењу Господњем, коју ју је подигао прота руњански Владимир Поповић, чија је лоза дала 12 свештеника. На освећењу ове цркве био краљ Милан Обреновић, чија је прабака Анђелија, супруга лозничког војводе Анте Богићевића из села Руњана, највећег које је парохија имала, а како Митрић пише, Владимир Поповић није био само свештеник, већ велики хуманиста, родољуб, правдољуб и посланик у Парламенту државе Србије у време краља Милана Обреновића.

Храм је „покривао“, поред Липнице, села Руњане, Грнчару, Козјак и Липнички Шор, док ова два нису изградила храм. Аутор наводи јунаштво овдашњих људи, њихова пострадања, „за крст часни, слободу златну, за завичај и отаџбину“, који су се, како истиче, одазивали баш по пјесми коју је компоновао, такође Руњанац, пореклом Јосиф Руњанин, која носи име „Радо Србин иде у војнике“.Владике Димитрије Павловић,Симеон Станковић, Јован Велимировић,Лаврентије Трифуновић, уз чувене архимандрите од Георгија Бојића и Антонија Ђурђевића из Троноше до Лазара Кршића из Манастира Тавна.



- Митрић испољава велику љубав према цркви коју назива „наша Црква“, истичући да га је у вјеру, прво, упутила недавно преминула мајка Марица, а да га је богомоља повезала са светињама какве су Троноша и Тавна, код Бијељине, а оне са свим таквим и сличним бисерима православља и хришћанства широм земље, Европе и света - каже академик Драгољуб Драго Мирковић, ликовни умјетник и велики народни и црквени добротвор. 

- Дивно је како се сјетио ријечи светог владике Николаја охридског, жичког и лелићког да је „мајка биће најсличније Богу“. Као истински вјерник, али и позналац Цркве, представио је дивну симфонију између породице и светиње и оних који су нам најближи и најдражи.

Академик Драган Дамјановић истиче да је аутор, „на питак, занимљив и пријемчив начин представио и цркву и времена са којима се суочавао наш народ са њом као црквом Бога живога у којој је крштен Митрић као и многи његови у минулих 150 година“.Указао је на њен значај у његовом животу, али и у животима дивних људи ових села Вуковог завичаја, између Дрине и Јадра, окружених Гучевом, Цером, Иверком и преко „плаховите ријеке“ Мајевицом у РС, БиХ.

- Занимиљво је да се прочита како је аутор, поред осталог, свим срцем, писао залажући се да не буде смијењен за живота патријарх Павле, давно назван „свецем који хода“ и какве је разговоре, с тим у вези, у цркви у Липници, водио са владиком Лаврентијем, који је, још као дјечак, долазио често у овај храм, док је становао у близини, у вријеме школовања у лозничкој Гимназији - каже архимандрит Лазар Кршић.

- Поруке патријарха Димитрија Павловића „да Бог даје, али не уноси у амбар“, подсјећање на ријечи патријарха Павла да му је мајка, без обзира што га је малог оставила, прва у свим његовим молитвама, истрајност владике др Сиемеона Станковића да, у временима најцрњим за Цркву, сачува њен и свој образ, поруке и поуке његове мајке Марице, разговори као дечака са својим свештеником Драгославом Пантелићем, сјећања на драге људе, упокојене и живе, не само најрођеније, само је дио онога између двије корице што ово штиво чини драгоцјеним.

По речима академика професора др Златка Максимовића „ова књига је слика и прилика времена прошлих и данашњих, у којој се види како се развијао однос власти према Цркви, њеним великодостојницима, свештенству, монаштву и вјерницима“.

Митрић, каже др Максимовић, указује на значај Богомољачког покрета владике Николаја, на обје обале Дрине, на примјере човнекољубља, хуманости, витештва и јунаштва људи нашег рода окупљених око мајке Цркве до које су, као и аутор, стизали из крила својих мајки.

- Писац сјано одговара и на, и даље присутна, питања о Богу, од неуких и невјерујућих - каже академик професор др Мирко Керкез. - И сјано издваја генијално питање владике Николаја нашем Николи Тесли да ли се види струја. Одговор генија из Смиљана генију из Лелића, да се не види, „а да је осветила планету“, дало је за право да владика Николај поручи бесмртно: - Зашто онда неки, уопште, траже да виде Бога, који освјетљава душе наше, а тиме и наше животе, више него било које воде што праве струју од Нијагаре до Дрине.

Аутор, наглашава др Керкез, аутентично предочава и фотографије и приче од градитељима и свештенослужитељима храма у Липници, укључујући и њихове живе потомке попут Славољуба Поповића из Руњана, говори о пострадањима свештеника, тадашњим „удбашима“, рушитељима крстова, али и о мноштву примјера доброте људи овог краја, који су знали, уз Цркву, да преживе свакојаке „содоме и годоме“.


За Семберија инфо - Младен Василић