Старе куће у којима нико не живи, куће које су некада биле понос својих власника, сада леже оронуле и шутљиви су свједоци прошлости.
​

Призор је то који се може видјети не само у Бијељини, него широм Балкана. О томе је најбоље опјевано у пјесми ,,Све ћу продат сутра“ коју је тамбурашки састав Златни дукати први пут извео на Фестивалу пјесме и грашевине у Кутјеву 2013. године.
 
Све ћу продат сутра

С оне стране шора одмах иза пруге
Стоји куца стара, старија од туге
И к'о да видим неког да ми маше с тријема
Ал' знам тамо никог' већ одавно нема.
Сви ми кажу продај, знас да труне само
Ако ти не продас срушит' ће се само
А можда и продам, ал' не истог трена
Распитат' се морам каква је сад цијена
.
Морам видит' пошто ли су снови ових дана
Кол'ко вриједи душа кад је на њој рана
Кол'ко кошта онај мирис лозе покрај тријема
А колико старост кад успомена нема
Пошто ли је подрум и пијана јутра
Нек ми неко израчуна све ћу продат сутра
Није срце криво што је запамтило
Све дјетињство моје у тој се кући скрило
Не смета му коров ни трава висока
Већ му смета што га село гледа испод ока
Морам питат село можда они знају
Какве ли су цијене ту у моме крају
Кол'ко вриједи под багремом старим 'ладовина
Да л' је скупље ако ми је то све дједовина.

Семберија инфо