ОСВРТ: Градско позориште неометено у реинкарнисању :: Semberija INFO ::

 

ОСВРТ: Градско позориште неометено у реинкарнисању


Премијерна изведба представе „Комедија ометена у развоју“ новооснованог Градског позоришта „Семберија“ испраћена је громким аплаузима и овацијама разонођене публике, која је имала прилику безбрижно се исмијати, уживати и посвједочити младалачком ентузијазму, ревности и, на концу, смјелости с којом су глумци, жељни доказивања на позоришној сцени, одиграли и изнијели драмски комад Миливоја Млађеновића.

У дупке пуној сали Центра за културу упризорено је Млађеновићево дјело, у режији Душка Тузланчића, инспирисано Раблеовим петотомним магнум опусом „Гаргантуа и Пантагруел“. Мотиви из ванвременске гротескне сатире великог ренесансног хуманисте сценски су уобличени и енергично представљени одушевљеним Бијељинцима, од којих неки можда и нису наслутили заједљиви, опомињујући подтекст који прожима површински скаредно-комични садржај ове бурлеске.


 
Прибјегавајући драматуршком поступку стварања „театра у театру“, представа, на самом свом почетку, добија наглашену пародијску ноту и служи као позадина за ироничну сатиризацију друштва, филистарства локалне заједнице и ускоумност паланачког менталитета, као и за егзистенцијална промишљања и вјечите недоумице које се везују за природу драмске умјетности и глумачког позива на даскама које живот значе.

Мета-позориште је средство које је омогућило овим младим глумцима да „разоденути“ на сцени уђу у властито рухо,  одиграју улогу ван своје „примарне“ улоге, да изнесу своје ставове, бојазни и сумње, како у прагматичном погледу  финансијске одрживости и пробитачности посла којим су одабрали да се баве, тако и у измиривању практично-егзистенцијалног аспекта са неконформистичким, умјетничким тежњама које не хају за јефтине облике забављања народа и подилажење њиховом неукусу и профаности.

Представа у представи, с тим у вези, прераста границе позоришне сцене и преноси се и на сам аудиторијум, чиме се стереотипизира неукост провинцијалаца, утјеловљена у лику једног од трију „гледалаца на галерији“, којег је врло духовито изнио Игор Кајмаковић. Својим упадицама и малограђанским коментарима током одвијања представе, у разговору са још једном посјетитељком, својом снахом, ситном буржујком тобоже рафиниранијег духа, којој се колоквијално, и у препознатљивом семберском дијалекту, обраћа са „сна“, он оличује сво ћифтанство скоројевића и ратних профитера плитког духа и дубоких џепова који сачињавају елиту друштва у којем данас живимо, а његова добацивања и доскочице код публике свако мало измамљивали су одушевљено пљескање и хајнак.

Трећи посјетилац, који представља његов антипод, еманциповани је грађанин који се згражава над плиткошћу његових коментара и дијалога које овај води са својом снахом. У назорима неколицине глумаца на бини „сељак“ представља савршен примјер свега онога од чега „озбиљни“ глумци зазиру и на шта гледају са највећим презрењем, а неки од њих су спремни и да привремено „обуставе ток драмске радње и престану глумити“, директно му се обраћајући и дозивајући га да се разрачунају – јер због таквих као он над њиховим мислима, непрекидно, попут тамног облака, надвија се сумња и доводи у питање узвишен, оплемењујући и дидактички циљ драмске умјетности и улога позоришта као угаоног камена културе и духовног развоја друштва, које у малим срединама осиромашеног духа вјечито мора бити подређено ускогрудости мјештана, политичким ујдурмама и страначко-закулисним махинацијама што се одвијају иза врата канцеларија и спаваћих соба, од чега пресудно зависи  хљеб позоришних умјетника и радника.  
 
Да је ad spectatores послужио сврси да публика буде забављена, не може се оспорити; испрекиданост и измјештање главног тока радње представе која се изворно одвија у 16. вијеку, прузроковано повременим „искакањем“ цјелокупне глумачке поставе из својих улога и улажење у нови, савремени, уметнути позоришни контекст, стварају један анахрони драмски и сценски оквир који омогућује да се на проширенијем плану, кроз хумор и сатиру, подцртају неке од суштаствених, свеколиких тема везаних за људску природу и понашање које Рабле у свом роману духовито исмијава. Међутим, поред тога што горенаведено има за циљ да произведе појачан комичан ефекат представе, још једна идеја која је смјештена иза оваквих драмских техника у „Комедији ометеној у развоју“ јесте да се кроз директно обраћање гледаоцу он покуша „освјестити“ тако што ће се барем намах пренути из властите обустављене невјерице и разбибриге које му доноси добра забава, смијех и уживљавање у све оно што се одвија на сцени, и запитати се зашто је аутор ријешио да на баш овакав начин предочи и упути му сатирично-заједљиве поруке, у чијем садржају тај исти гледалац итекако може да се пронађе, ако мало дубље и критички о томе промисли. У поменутом се, стога, огледа и изнова потврђује једна од великих иронија и горких истина у критички неосвјешћеним друштвеним срединама – склоност да у сатиризирању апсурда људске ситуације проистакле из колективне бесловесности друштва, обичан човјек, засљепљен копреном властите затуцаности и неразборитости због које је у ту исту ситуацију и запао, проналази комодитет и повод за смјех и забаву.
 
Радња представе, смјештена у вријеме ренесансе, све и да није спорадично „сјецкана“ и испрекидана уметнутим метатеатарским оквиром, ниуколико не би трпила на свјежини и актуелности тема којих се дотиче, јер питања људске нискости и ниских страсти, развратности и сладострашћа, неумјерености, хипокризије, жеље за моћи, губитка разборитости и шизофреније ума и духа, универзална су људској природи и нераскидива од било које епохе и цивилизацијског раздобља. Панургија, централни лик позоришног комада, кога увјерљиво тумачи Иван Петровић, похотљиви је лупеж и разметљиви бећар плаве крви који води гледаоце кроз своје путешествије у потрази за одговором на питања да ли треба да уплови у брачне воде, да ли су те воде мирне или неминовно узбуркане вјечитим вировима непредвидљивих женских ћуди, те да ли ће, најпослије, и он, као и други мушкарци, постати још један дављеник, ухваћен у ковитлац и усисан у мрачни понор тог вртлога.

Под крилатицом „нећу да ратујем, хоћу да се женим“, он проналази оправдање за дезертерство и кукавичлук човјека који се сада може неспутано препустити трагању за „оном правом“, наслађујући се иза скута и корсета многих госпа, било да је ријеч о „крепосним“ хришћанкама, коју утјеловљује лик под сугестивним именом Магдалена, или посрнулих, ласцивних каћиперки као што је Капетаница. Панургијина ношња, или, прецизније говорећи, одсуство одређених одјевних предмета (штитника за гениталије), иронично симболизује његову потентност, виталност и вирилност, а његова највећа бојазан огледа се у томе да му, уколико би се једном најзад одлучио укотвити, жена не набије рогове (страх који тежи рационализовати чињеницом да је и сам много пута, у својим женскарошким походима, постарао се да на другим мушкарцима рогови ижџикљају). Посредством његових мизогених ставова, гдје је улога жене обезвријеђена и сведена на ниво сексуалног објекта, и сумњи да је женска природа исконски покварена и предодређена да прије или касније подлегне незајажљивим прохтјевима и искушењима тјела и прегази брачни завјет, извргава се руглу и критикује андроцентризам, таштина и самољубље нарцисоидних „алфа-мужјака“ којих не мањка ни у данашњем времену, пет вијекова доцније.

Панургија остаје при потрази за правим одговором који ће га разријешити сваке недоумице, спреман је да се отисне и на опасна прекоморска путовања, гдје се наш антихерој уздиже до висине античких јунака опјеваних у митовима и Хомеровим дјелима; паралелама и алузијама на подвиге Одисеја, или Џејсона и његових Аргонаута, духовито се пародира Панургијина ескапада и његова рјешеност да се упусти у неизвјестан подухват пун потешкоћа, чак и суочавања са смрћу, у тежњи да се за помоћ и савјет обрати бајалици и видовњакињи Сибили. У његовим авантурама га прати и његов „пријатељ“ и савјетник фра Јован, подвојена личност која у дубини своје измучене душе и крста-чутуре коју носи око врата таји дубоко закопане и мучне тајне. Чемер Љутица, хистрионични велможа распаљиво инфантилне нарави, и некадашњи савезник Панургијин, сада постаје заклети непријатељ пребјеглице којем се кани осветити због расколништва, у пратњи капетана Хукабуке, подлог интриганта који свом војсковођи иде уз длаку, а у ухо сипа ријечи које ће газдине хирове распирити и прилагодити испуњењу властитих интереса. Из драмске ситуације обојене хумором, гротеском, подсмијехом и искарикираношћу ликова проистичу њихови међусобни вербални и физички конфликти који се на концу превазилазе у заносу баханатског пира, а завршном метатеатарском игром комад досеже свој климакс, стварајући у устима насмијаних, забављених гледалаца и помало неугодан, благи укус горчине.
      
Интертекстуалност заузима важно мјесто у представи, и служи као наративна основа за бројне и сложене алузије и пародијске сцене са врло снажним и богатим симболичним подтекстом. Скатолошки хумор, од средишњег значаја у Раблеовом класику, подједнако је важан и за радњу овог позоришног комада, а вулгарност драмског дискурса и арго који карактерише дијалоге и реплике ликова, њихову интеракцију и сукобе који се међу њима јављају и развијају свакако није сам себи сврха, него служи да додатно нагласи свеобухватну атмосферу скаредности и хумористичне критике која свлачи многе образине и огољује лажни морал и скрупуле – истовјетну оној атмосфери која тако снажно прожима и роман по чијем узору је и настало ово позоришно дјело. 
           
Енергичност и полет коју су глумци одавали на сцени одражава велико залагање, посвећеност и професионални приступ читавог ансамбла који је толико дуго чекао на овај тренутак и који је за  његове чланове представљао својеврсно катарзично искуство – снага и усрдност глумачке изведбе на позорници заправо и представља одраз коначног ослобођења и прочишћења ових младих људи од великог емотивног набоја који се у њима мјесецима уназад прикупљао усљед дугог ишчекивања и неизвјесности, а неоспорно је да им је и публика својом предусретљивошћу (вјероватно у већој мјери него што су и сами очекивали) давала додатни замах и надахнуће.

Aутор ових редова није имао прилику да одгледа репризно играње „Комедије ометене у развоју“ наредне вечери, али не сумња да је комплетна глумачка постава, потакнута и осокољена успјехом премијерног играња комада, одговорила изазову и била на висини задатка.
 
Међутим, без обзира на обећавајући почетак рада Градског позоришта „Семберија“, његови чланови сигурно нису у цјелости одагнали сва своја подозрења и скепсу с којом се неминовно суочава сваки умјетник, па самим тим и драмски, у срединама чији духовни и културни живот је још увијек у повоју, а те бојазни аутор нам (ин)директно жели пренијети и у самој представи, што уосталом и јесте једна од њених основних идеја. Колико ћемо слуха имати за важност порука које су нам имплицитно, и експлицитно, саопштене путем позоришне илузије, предстоји да видимо, јер судбина овог позоришта нам је сада добрим дијелом повјерена, и од нас ће умногоме зависити хоћемо ли га омести, или навести, у његовом развоју.
 
За Семберија ИНФО - Ведран Петричевић
Професор енглеског језика и књижевности
Универзитет Синергија