Најпознатија поема Едгара Алана Поа ,,Гавран“ први пут је објављена у листу ,,Ивнинг Мирор“ (Evening Mirror) 29. јанура 1845. године. Ова мрачна поема о изгубљеној љубави одмах му је донијела велику славу. Многи књижевни критичари је убрајају у најлепше пјесме свјетске књижевности.

Прочитајте је у цијелости.

​

Гавран

Једном једне страшне ноћи, ја размишљах у самоћи,
Читах црне, прашне књиге, које старо знање скрише;
Док сам у сан скоро пао, неко ми је закуцао,
На врата ми закуцао - закуцао тихо - тише -
"То је путник" ја промрмљах, "који бјежи испред кише",

Само то и ништа више.

Ах, да, још се сјећам јасно, у просинцу бјеше касно
Сваки угарак, што трне, духове по поду рише.
Жељно чекам ја свануће, узалуд из књига вучем
Спас од боли што ме муче, јер ме од Ње раставише.
Од дјевојке анђеоске, од Леноре раставише,

Ах, ње сада нема више.

Од свиленог, тужног шума из застора од баршуна
Никад прије осјећани ужаси ме захватише;
Док ми срце снажно бије, ја га мирим све храбрије:
"Путник моли да се скрије од те ноћи, буре, кише.
Путник куца на та врата, да се скрије испред кише.

Само то је, ништа више."

Охрабрих се изненада, не оклијевах више тада:
"Господине ил госпођо, извињење моје стиже!
Мене тешки снови прате, а ви њежно куцат знате,
Тако тихо и без снаге, ваши прсти врата бише,
Да сам сањив једва чуо" - Ту се врата отворише -

Мрак је тамо, ништа више.

Поглед мрак је продријет хтио, чудно застрашен сам био,
Сумњајући, сањајући, сни ми пакленски се снише;
Недирнута бје тишина, знака није дала тмина,
Речена је реч једина, шапнута од звука кише:
"Ленора" ја шапнух тихо, јека ми је врати тише,

Само то и ништа више.

Кад у собу ја се вратих, цијелом душом тад запламтих:
Нешто јачи него прије ударци се поновише.
"Сигурно", ја рекох, "то је на прозору собе моје;
Погледат ћу треном што је, какве се ту тајне скрише.
Мирно, срце. Да, видимо, какве се ту тајне скрише -

Вјетар то је, ништа више.

Прозорску отворих куку, кад уз лепет и уз буку,
Кроза њ уђе горди Гавран, светих дана што већ бише,
Нит да поклон главом махне, ни тренутак он да стане,
С ликом лорда или даме кроз моју се собу диже
И на кип Паладе слети, што се изнад врата диже,

Слети, сједе, ништа више.

Овај створ у црном плашту, насмија ми тужну машту
Тешким, мрким достојанством, којим читав лик му дише.
"Нек ти креста јадно виси", рекох, "кукавица ниси,
Страшни, мрачни Гавран ти си, што са жала Ноћи стиже,
Како те на жалу зову хадске ноћи откуд стиже?"

Рече Гавран: "Никад више".

Зачудих се томе много, што је јасно зборит мого,
Премда нејасне му ријечи мало тог ми разјаснише.
Али признат мора свако, не догађа да се лако,
Да жив човјек гледа тако, птицу што се над њим њише,
Животињу или птицу, што над вратима се њише

С тим именом "Никад више".

Али Гавран сједећ тамо, говори ријеч једну само,
Ко да душа му и срце у ту једну ријеч се слише.
То је све што он ми рече - даље крила не покреће,
Док мој шапат мир пресијече: "Сви ме друзи оставише,
Отићи ће и он као наде што ме оставише".

Тад ће Гавран "Никад више".

Док ја стајах још затечен - одговор бје спремно речен.
"Нема сумње," рекох, "та је ријеч тек трица, ништа више
Од несретног газде чута, којега је судба крута,
Пратила дуж његова пута, док му све се пјесме слише
У тужаљке пусте наде, које терет у се збише,

Од "никада-никад више".

Ал тај створ у црном плашту, још ми у смијех гони машту,
Ја наслоњач тад окренух бисти, гдје се Гавран њише
На баршун ми глава клоне, а ја мислим мисли оне,
Стапам маште тужне, болне; какву мени судбу пише
Ова страшна кобна птица, какву мени судба пише

Гракћућ стално: "Никад више".

Сједих тражећ смисо тога, не говорећ нити слога
Птици, чије жарке очи моју душу распламтише;
Тако мислећ мисли боне, пустих главу да ми клоне
И у баршун да ми тоне, којим свијетло сјене рише,
Наслонит се на тај баршун, којим свијетло сјене рише

Она неће никад више.

Зрак тад ко да гушћим стаде, на ме неки мирис паде
Ко да анђел лаких ногу кадионик чудни њише.
"Лудо", викнух, "то су гласи, бог ће посла да те спаси
Бол и тугу да ти гаси, што те тако измучише.
Пиј непентхе, да у срцу заборав Ленору збрише."

Раче Гавран: "Никад више".

"Зли пророче, не знам право, да л си птица или ђаво,
Да ли те је Сатан посло, ил те буре избацише
Сама, ал' незастрашена, у ту пусту земљу сјена
У дом овај опседнути, - заклињем те, ах, не шути
Реци, реци има' л мелем јада, што ме измучише?"

Рече Гавран: "Никад више".

"Зли пророче, не знам право, да л си птица или ђаво,
Ал у име Бога по ком обојици груд нам дише,
Смири душу растужену, реци да л ћу у Едену
Загрлити своју жену, од које ме раставише, Анђеоску ту
Ленору, од које ме раставише?"

Рече Гавран: "Никад више".

"Доста ти говорит дадох, црна птицо!" Тад устадох,
"У олује дивље бјежи, што се кроз ноћ раскрилише!
Не остави нити трага својих лажи крај мог прага,
Мени је самоћа драга - усне саме довршише -
Из мог срца кљун свој вади, нек ти траг се овдје збрише!"

Рече Гавран: "Никад више".

И тај Гавран, шутећ само, још је тамо, још је тамо,
На Паладе кип је сјео, што се изнад врата диже,
Очи су му слика права злодуха што снива, спава,
Свјетлост, што га обасјава, на дну његову сјену рише,
Моја душа из тих сјена, што ми цијелу собу скрише

Устат неће - никад више!

Семберија инфо ( Припремила М. Решидовић)