Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије написао је пјесму посвећену српском књижевнику и политичару Петру Кочићу.
 
Пјесма епископа Фотија која носи назив "Ој Кочићу!" настала је у времену појаве отимања и својатања свега српскога, како земље, храмова, тако и српских великана из области науке и књижевности и њиховог недостојног превођења у новокомпоноване народе којима они ни на који начин не могу припадати. 
 
У пјесми се помињу тек најпознатија имена која су се још за живота, чак и лично опредијелили за српски национални и културни корпус коме су и природно припадали, између осталог, пишући српским језиком: 
 
“Ој Кочићу крајишки Србине,
мудра главо са Змијања славна,
ти си дика свакога Србина…”
 
“…Ево сад те, чуда великога,
у босанске јунаке преводе,
другом царству
а не Србинову”
 
Тој групи књижевника који се помињу у сличном контексту, а које оправдано наш епископ Фотије ставља у стихове су и Андрић и Дучић и Шантић:
 
“… какве Андрића, Дучића и Шантића тек чека судбина,
и свијех преосталих Срба
који овде живе од вијека”
 
И велики Његош се нашао у пјесми нашег владике, будући да су га из, искључиво политичких разлога, већ дестину година насилно узурпирала нека наша браћа из Црне Горе.
 
И како но молитвом завршити, јер су нам још изгледа само молитве и преостале:
 
“Ој Његоше највећи Србине
и Кочићу са Змијања ‘тићу,
и Шантићу Срба саборниче,
и Андрићу српски нобеловче,
са свецима Небеске Србије,
помозите Србом данашњијем
да имена свога сачувамо,
ћирилицу освештано писмо
и најлепшу веру Православну"