Необична књига о обичном животу - Никола Леро: "47 пјесама о љубави, болу и Босни"
Свјетлост дана угледала је књига ,,47 пјесама о љубави, болу и Босни” Николе Лера (1991).
Издавач је литератни, критички ,,queer” колектив “Књижевна задруга”.
Збирка ,,47 пјесама о љубави, болу и Босни“ радикално, искрено и без ,,паковања” спаја ауторов приватни и професионални живот и проговара о љубави, раскидима и политици.
Већину пјесама из збирке - попут ,,Иди док си млад” и ,,Имам двадесет девет” - публика је већ имала прилику читати на инстаграм-профилу аутора, те на порталима „Бука“, ,,Стране”, ,,Астронаут”, ,,Ајфелов мост” и другим, а сада долазе као заокружена цјелина и артикулисани глас генерације која је растрзана између овдје и тамо и стално одлази - да би се враћала.
- Ко још чита поезију? Ма нико, да се не лажемо. А зашто? Па, зато што је више писаца него читалаца” - одмах у старту објашњава Леро, цитирајући још једног великог српског пјесника - Бранка Миљковића: ,,Поезију ће сви писати”. И пишу је сви!
У времену у коме живимо, пита Никола Леро, има ли љепшег осјећаја него некоме измамити осмијех. Има ли љепшег поклона од хумора?
Најављујући своју збирку, Леро јуниор отворено и оригинално обавјештава читаоца да има ,,монтипајтоновску мисију”:
- Да будем духовитији од Џона Клиса /једног од чланова планетарно познате екипе пародиста/... Бити кловн међу пјесницима. Сељак међу филозофима....” - то је мисија Николе Лера.
А затим се читалац суочава са оригиналном збирком поезије, која користи савремени сленг, која говори о стварима које су у фокусу човјека 21. вијека и нема болећивости према прошлости у било ком облику.
,,Дођи
не питај ме како и када
и не пиши ми поруке
само дођи
не питај који ми је инстаграм,
имам ли тик ток
и можеш ли ми писати на votsap”.
То су карактеристични стихови пјесника који жели да забави, опрости и демистификује поезију. Да је приближи свима.
,,А онда ћемо се попети у тржни центар
на спрату
и цијеле ноћи испробавати скупоцјене ствари, које себи никад нећемо моћи приуштити:
ја оно Николасово одијело,
које већ годинама мјеркам,
ти ону пурпурну хаљину са дијамантском огрлицом”.
Нова поезија за ново доба. Збирка ,,47 пјесама о љубави, болу и Босни” препуна је новог времена и новог схватања живота, у чему је поезија само мост ка новој обали.
О прошлости, која је на овим просторима, заправо, будућност, пјесник пише опоро и отворено, без камуфлирања, језиком човјека који оставља све то иза себе и, као још неки његови вршњаци, одлази:
,,рат у Босни никада није ни престао -
Дејтон га је само премјестио
из вањских у унутрашње димензије,
остављајући птсп-генерацију наших
родитеља да узима бромазепам
уз јутарњу кафу,
окривљују моје вршњаке и мене
за ране рата,
које и данас жестоко пеку”.
Ова необична, а распјевана књига има намјеру, како најављује и сам аутор, да буде што популистичкија и читанија.
Њена мисија је оно што у краткој пјесми написа аутор:
,,Ово нису слова,
то ја урезујем своје ожиљке.”
Хвале вриједан емотиван мотив, који се тиче много више људи од самог аутора. А управо они ће да читају збирку. То Леро добро зна. Зато и пише отворено, без дуплог дна’’, оцјене су новинара и књижевног критичара Ненада Тадића.
Издавач је литератни, критички ,,queer” колектив “Књижевна задруга”.
Збирка ,,47 пјесама о љубави, болу и Босни“ радикално, искрено и без ,,паковања” спаја ауторов приватни и професионални живот и проговара о љубави, раскидима и политици.
Већину пјесама из збирке - попут ,,Иди док си млад” и ,,Имам двадесет девет” - публика је већ имала прилику читати на инстаграм-профилу аутора, те на порталима „Бука“, ,,Стране”, ,,Астронаут”, ,,Ајфелов мост” и другим, а сада долазе као заокружена цјелина и артикулисани глас генерације која је растрзана између овдје и тамо и стално одлази - да би се враћала.
Никола Леро
Сам аутор у уводу напомиње, цитирајући српског књижевника Брану Црнчевића, да му је ,,циљ да с годинама постаје све неодговорнији, све дјетињастији и све шашавији”.- Ко још чита поезију? Ма нико, да се не лажемо. А зашто? Па, зато што је више писаца него читалаца” - одмах у старту објашњава Леро, цитирајући још једног великог српског пјесника - Бранка Миљковића: ,,Поезију ће сви писати”. И пишу је сви!
У времену у коме живимо, пита Никола Леро, има ли љепшег осјећаја него некоме измамити осмијех. Има ли љепшег поклона од хумора?
Најављујући своју збирку, Леро јуниор отворено и оригинално обавјештава читаоца да има ,,монтипајтоновску мисију”:
- Да будем духовитији од Џона Клиса /једног од чланова планетарно познате екипе пародиста/... Бити кловн међу пјесницима. Сељак међу филозофима....” - то је мисија Николе Лера.
А затим се читалац суочава са оригиналном збирком поезије, која користи савремени сленг, која говори о стварима које су у фокусу човјека 21. вијека и нема болећивости према прошлости у било ком облику.
,,Дођи
не питај ме како и када
и не пиши ми поруке
само дођи
не питај који ми је инстаграм,
имам ли тик ток
и можеш ли ми писати на votsap”.
То су карактеристични стихови пјесника који жели да забави, опрости и демистификује поезију. Да је приближи свима.
,,А онда ћемо се попети у тржни центар
на спрату
и цијеле ноћи испробавати скупоцјене ствари, које себи никад нећемо моћи приуштити:
ја оно Николасово одијело,
које већ годинама мјеркам,
ти ону пурпурну хаљину са дијамантском огрлицом”.
Нова поезија за ново доба. Збирка ,,47 пјесама о љубави, болу и Босни” препуна је новог времена и новог схватања живота, у чему је поезија само мост ка новој обали.
О прошлости, која је на овим просторима, заправо, будућност, пјесник пише опоро и отворено, без камуфлирања, језиком човјека који оставља све то иза себе и, као још неки његови вршњаци, одлази:
,,рат у Босни никада није ни престао -
Дејтон га је само премјестио
из вањских у унутрашње димензије,
остављајући птсп-генерацију наших
родитеља да узима бромазепам
уз јутарњу кафу,
окривљују моје вршњаке и мене
за ране рата,
које и данас жестоко пеку”.
Ова необична, а распјевана књига има намјеру, како најављује и сам аутор, да буде што популистичкија и читанија.
Њена мисија је оно што у краткој пјесми написа аутор:
,,Ово нису слова,
то ја урезујем своје ожиљке.”
Хвале вриједан емотиван мотив, који се тиче много више људи од самог аутора. А управо они ће да читају збирку. То Леро добро зна. Зато и пише отворено, без дуплог дна’’, оцјене су новинара и књижевног критичара Ненада Тадића.
