Градско позориште „Семберија“ Бијељина недавно је започело са радом на представи „Хасанагиница“, по истоименој народној балади, у драматизацији академика Љубомира Симовића и режији Душана Тузланчића. Једну од главних улога у овој представи игра првакиња драме новосадског Српског народног позоришта Соња Дамјановић.

Оно што је занимљиво је да је Соња за улогу Хасанагинице добила престижну Стеријину награду, а сада, двадесетак година касније, игра Хасанагиницину мајку.



Можете ли направити поређење у раду на ове двије представе? Како је закорачити из лика Хасанагинице у улогу њене мајке?
- Јако је занимљиво. И велика је част играти поново у овој драми. Симовић је мој најдражи драмски писац. Имала сам заиста привилегију да играм у два Симовићева комада, Путујуће позориште Шопаловић и Хасанагиница. А, има их само четири. Улога Софије Суботић у “Шопаловићима“ је била прва улога у мојој каријери, а улога Хасанагинице ме, на неки начин, обележила. Рада на обе представе се сећам са посебним задовољством, јер ми је и професионално и приватно донео велике и дивне промене у животу. Верујем да ће тако бити и сада. То су ти мали знакови поред пута које сваки човек, ако жели да буде отворен, може да препозна.
Поновни рад на овој драми у улози мајке је заиста узбудљив, и носталгичан. Када сам играла Хасанагиницу, имала сам 22 године. Сада, толико година касније, имам прилику да, сходно својој зрелости, неке догађаје у тексту разумем и осећам на другачији начин. Улога мајке Пинторовића је сјајно написана, као, уосталом и сви Симовићеви ликови. Он заиста има посебан сензибилитзет и разуме женске ликове на интиман и дубок начин. У таквим комадима увек имате прилику да нешто ново о себи откријете, а то је један од главних разлога што се глумом и бавим.



Хасанагиница је копродукцијска представа, играте са колегама из Бијељине, Бања Луке… Каква је сарадња?
- Сарадња је јако лепа. За само две недеље проба већ смо одлична екипа. Волим када имам прилику да радим са колегама из других средина, то је увек за глумца драгоцено искуство. Са колегама из Бијељине и Бања Луке радим први пут. Али, толико смо дуго ову представу планирали и маштали о њој, да ми се чини да их добро познајем.
Што сам старија, све ми је важније да ми процес проба прође у лепој енергији. Знам колико је то важно за коначни резултат. Сигурна сам да можемо направити одличну представу, јер се разумемо и поштујемо од старта. А, и редитељ Душан Тузланчић, сјајно води цео процес.
Морам да кажем да се јако радујем вашем новом театру. Дивно је што сте имали слуха и потребу да то урадите. Улагање у културу је неопходно, али људи као да нису тога свесни. Оснивање новог театра је велики и редак корак. Свака част!

Какви су Вам утисци о Бијељини?
- Изненадила сам се количином младих људи по улицама. То је баш лепо видети. И не само младих. Ваш град ми јако прија. Лепоту сваког града чине првенствено људи. Они су отворени, весели и заиста љубазни. Имате неки урођени оптимизам који је диван. Нисам још имала прилике да свуда прошетам, што јако волим када дођем у нови град али, ово што сам видела је баш лепо. Центар, парк, пуно нове градње..., неког новог живота који долази. И кафане су вам изузетне, што знате да ми уметници волимо!
​
Поред већ поменуте Стеријине награде, Соња је добитница бројних глумачких признања (награда „Зоранов брк“, награда „Бора Станковић“, повеља за изузетну глумачку улогу Филмског фестивала Ниш, „Златна мимоза“ за најбољу глумицу на филмскиом Фестивалу Херцег Нови, „Златна арена“ за најбољу глумицу на Филмском фестивалу у Новом Саду, почасна повеља за улоге у серијама „Јагодићи“, „Војна Академија“, „Сва та равница“, „Вере и завере“, „Лисице“ и „Наша мала клиника“, награда филмских критичара и новинара за најбољу филмску улогу на филмском фестивалу Херцег Нови), иза ње су бројна глумачка остварења у позоришту, на филму и телевизији, а овдашња публика је највише зна као сестру Миру из серије Наша мала клиника.