“Партибрејкерси” славe 40 година каријере: Рокенрол или ништа
Када је група полуанонимних београдских музичара средином августа 1982. године на једној ташмајданској клупи одлучила да формира бенд “Партибрејкерс”, са магловито дефинисаном идејом да га назову по својој импулсивној филозофији уличних разбијача чувених београдских журки, тешко је неко могао повјеровати да ће тај исти бенд великим концертом 22. септембра у Београду славити 40 година каријере.
Не само зато што је ова група рок отпадника или “уличних ходача” у саставу Зоран Костић Цане (вокал), Небојша Антонијевић Антон (гитара), Горан Булатовић Манза (бубњеви) и Љубиша Костандиновић (гитара) имала иза себе низ краткотрајних бендова окупљених око панк сцене свог времена већ и зато што је сам бенд био чудан спој неспојивог у карактерима, годинама и интересовањима чланова групе. Вођени Цанетовим доживљајем самих себе, а у Манзином преводу на енглески, назвали су се “Партибрејкерс” (Журколомци) како би истакли свој улични бекграунд у односу на остатак тадашње новоталасне сцене, у којој се никад нису видјели и којој, реално гледано, никад нису ни припадали, како идејно, тако и музички.
Спојивши у својим музичким коријенима блиставу линију ритам & блуза и базичног рокенрола, која води од Чака Берија, Литли Ричарда и Џерија Ли Луиса, преко “Стонса”, Џимија Хендрикса, “The Stooges”, “MC5” до “Sex Pistols”, “New York Dolls” и “The Cramps”, надограђени аутентичним домаћим виђењем тог звука, постигнутим без јаловог копирања узора или јефтине рециклаже етно-елемената, звучни ефекат су појачали Цанетовим јединственим пјевањем у ритму и огољеним графитним минимализмом његових стихова написаних у маниру уличног сленга.
Уз продуцентску помоћ Које, експлозивну енергију и лудило својих раних наступа преточили су у први албум назван именом групе, а који по већ устаљеном правилу није имао разумијевање издавача у Београду, већ је објављен за загребачки “Југотон” 1985. године. Филозофија уличног бунта, експресивност звука и текста, базираног на експлозивним рифовима двије гитаре, једноставног ритма и Цанетовог агресивног вокалног извођења, претворили су првенац “Брејкерса” у једну од најважнијих плоча домаћег рокенрола. Иако није добила заслужено признање већег дијела критике свог времена, углавном залуђене високоинтелектуалним претензијама перјаница новог таласа, она дословно није имала слабе тачке. Нажалост, с друге стране, комбинацијом неочекиване траљавости “Југотона” и бескомпромисног става групе око пласмана, плоча је у великој мјери остала изван досега шире публике
Оно што албуму нико није могао оспорити јесте чињеница да је, осим самог квалитета пјесама попут генерацијских химни: “Улични ходач”, “1.000 година”, “Она живи на брду”, “Губитник”, “Ако си...”, “Стој, Џони”, ово вјероватно најутицајнија плоча домаће рок музике. Инспиришући гомилу домаћих сљедбеника и стварајући безбројне имитаторе, ово остварење започело је вишедеценијски талас бендова гаражног звука, који ће у сљедећим деценијама остати неугашено креативно језгро инспирације за најплеменитије изданке рок музике у региону.
Одсуство успјеха и унутрашњи ломови су 1986. године угасили бенд. Ипак, креативни нуклеус бенда, Цане и Антон, преживјеће искушења и остати заједно све до данас. Прво ће формирати нову поставу и снимити албум “Партибрејкерс 2”(1988), овај пут у класичној бубањ-бас-гитара и вокал поставци, што је уз данас класичне нумере “Прстен” и “Пут” било довољно да бенд преживи критични “други” албум. Оно што бенду није успјело на прва два албума биће постигнуто са трећим носачем звука, култном “тројком” из 1989. године, на којем ће група уз помоћ продуцента Милана Ћирића своју гаражну енергију успјешно помирити са хитоидним потенцијалом базичног рока, те ношена успјехом запаљивих нумера “Крени према мени” и “Хипнотисана гомила” претворити у успјех и признање рок публике широм бивше Југославије. Проблем је био што ће иста та земља двије године касније нестати у лудилу грађанског рата и крвавог распада, што ће “Брејкерсе” оставити у креативној празнини и новом разлазу групе, који поново преживљава тандем Цане и Антон, који у суштини и јесу били и остали “Партибрејкерси” све до данас.
Дефинишући себе повратничким албумом “Кисело и слатко” из 1994. године као носиоце исконског рок звука и чуваре здравог разума у лудилу деведесетих, њих двојица ће до данас уз бројна музичка појачања из редова млађих генерација снимити још четири студијска албума, те неколико живих остварења и компилација. Свашта се дешавало унутар и око бенда током протекле четири деценије, прошла је гомила људи кроз њега, мијењале су се адресе становања, било је момената када се постављало питање физичког опстанка, али бенд никад није постао дио бесвјесне масе, пажљиво чувајући сопствени стандард квалитета, креативни став и естетски назор. Блистави пламен исконског рокенрола у случају “Брејкерса” остао је вјечно упаљен као почетак, суштина и сврха групе, од првог до посљедњег албума.
Можда Цане више не провоцира публику на тучу као некад и не прави егзибиције на бини, али бриткост језика није изгубио, уз неподијељено признање, чак и од стране оних које провоцира. С друге стране, Антоново свирање одавно је открило нову димензију третирања гитаре као рок инструмента, увијек у сврху емоције и пјесме, никад с циљем величања сопственог ега, а да буде занимљивије, у питању је музичар чије мајсторство одавно превазилази оквире региона, али никад и границе сопствене скромности.
“Партибрејкерси” су од љета 1982. до љета 2022. године прешли импресивну километражу, падали и устајали, увијек досљедни и бескомпромисни, увијек занимљиви и аутентични, дословно су постали народни бенд у најплеменитијем тумачењу тог појма. Временом су стекли иконични статус срца домаће рок сцене које без грешке куца у правом такту, од почетка до данас, или да парафразирамо назив једног од њихових албума, у случају “журколомаца” увијек је важило само једно, али вриједно гесло: “Рокенрол или ништа”!
Можда најважније насљеђе бенда, осим, наравно, врхунске музике, јесте свијест да као бенд “Брејкерси” никад нису изгубили битку на унутрашњим фронтовима, што је на неки начин дефинисало и њихову публику, која је у њима видјела и креативни и морални светионик у мраку и конфузији времена, у којем је било лако изгубити танку границу између добра и зла.
И не морате пуно истраживати да бисте провјерили исправност њихове духовне и умјетничке етике, пустите било који њихов албум, погледајте било који њихов наступ, знаћете у дјелићу секунде, првог рифа или стиха, да морална кичма “Брејкерса” стоји чврсто као челична сајла, док музика и даље удара, једноставно и жестоко, право у главу и стомак, као у љето 1982. године.
Концерти
Бенд је током каријере одсвирао хиљаде концерата, у региону и шире, градећи легендарну концертну репутацију, од малих београдских клубова до великих фестивала.
Свирали су са “Моторхедом”, Џонијем Депом и Џимом Џармушем, али и бројним домаћим насљедницима, неки су наступи били незаборавне светковине музике, а неки инстинктивно преживљавање искусних ветерана у занату. Једно је константа, њихова публика никад није гледала рутинско отаљавање посла, него истинско мајсторство и искрене емоције на бини, без јефтиних компромиса или естрадизације дјеловања и постојања.
Глас Српске
Не само зато што је ова група рок отпадника или “уличних ходача” у саставу Зоран Костић Цане (вокал), Небојша Антонијевић Антон (гитара), Горан Булатовић Манза (бубњеви) и Љубиша Костандиновић (гитара) имала иза себе низ краткотрајних бендова окупљених око панк сцене свог времена већ и зато што је сам бенд био чудан спој неспојивог у карактерима, годинама и интересовањима чланова групе. Вођени Цанетовим доживљајем самих себе, а у Манзином преводу на енглески, назвали су се “Партибрејкерс” (Журколомци) како би истакли свој улични бекграунд у односу на остатак тадашње новоталасне сцене, у којој се никад нису видјели и којој, реално гледано, никад нису ни припадали, како идејно, тако и музички.
Спојивши у својим музичким коријенима блиставу линију ритам & блуза и базичног рокенрола, која води од Чака Берија, Литли Ричарда и Џерија Ли Луиса, преко “Стонса”, Џимија Хендрикса, “The Stooges”, “MC5” до “Sex Pistols”, “New York Dolls” и “The Cramps”, надограђени аутентичним домаћим виђењем тог звука, постигнутим без јаловог копирања узора или јефтине рециклаже етно-елемената, звучни ефекат су појачали Цанетовим јединственим пјевањем у ритму и огољеним графитним минимализмом његових стихова написаних у маниру уличног сленга.
Уз продуцентску помоћ Које, експлозивну енергију и лудило својих раних наступа преточили су у први албум назван именом групе, а који по већ устаљеном правилу није имао разумијевање издавача у Београду, већ је објављен за загребачки “Југотон” 1985. године. Филозофија уличног бунта, експресивност звука и текста, базираног на експлозивним рифовима двије гитаре, једноставног ритма и Цанетовог агресивног вокалног извођења, претворили су првенац “Брејкерса” у једну од најважнијих плоча домаћег рокенрола. Иако није добила заслужено признање већег дијела критике свог времена, углавном залуђене високоинтелектуалним претензијама перјаница новог таласа, она дословно није имала слабе тачке. Нажалост, с друге стране, комбинацијом неочекиване траљавости “Југотона” и бескомпромисног става групе око пласмана, плоча је у великој мјери остала изван досега шире публике
Оно што албуму нико није могао оспорити јесте чињеница да је, осим самог квалитета пјесама попут генерацијских химни: “Улични ходач”, “1.000 година”, “Она живи на брду”, “Губитник”, “Ако си...”, “Стој, Џони”, ово вјероватно најутицајнија плоча домаће рок музике. Инспиришући гомилу домаћих сљедбеника и стварајући безбројне имитаторе, ово остварење започело је вишедеценијски талас бендова гаражног звука, који ће у сљедећим деценијама остати неугашено креативно језгро инспирације за најплеменитије изданке рок музике у региону.
Одсуство успјеха и унутрашњи ломови су 1986. године угасили бенд. Ипак, креативни нуклеус бенда, Цане и Антон, преживјеће искушења и остати заједно све до данас. Прво ће формирати нову поставу и снимити албум “Партибрејкерс 2”(1988), овај пут у класичној бубањ-бас-гитара и вокал поставци, што је уз данас класичне нумере “Прстен” и “Пут” било довољно да бенд преживи критични “други” албум. Оно што бенду није успјело на прва два албума биће постигнуто са трећим носачем звука, култном “тројком” из 1989. године, на којем ће група уз помоћ продуцента Милана Ћирића своју гаражну енергију успјешно помирити са хитоидним потенцијалом базичног рока, те ношена успјехом запаљивих нумера “Крени према мени” и “Хипнотисана гомила” претворити у успјех и признање рок публике широм бивше Југославије. Проблем је био што ће иста та земља двије године касније нестати у лудилу грађанског рата и крвавог распада, што ће “Брејкерсе” оставити у креативној празнини и новом разлазу групе, који поново преживљава тандем Цане и Антон, који у суштини и јесу били и остали “Партибрејкерси” све до данас.
Дефинишући себе повратничким албумом “Кисело и слатко” из 1994. године као носиоце исконског рок звука и чуваре здравог разума у лудилу деведесетих, њих двојица ће до данас уз бројна музичка појачања из редова млађих генерација снимити још четири студијска албума, те неколико живих остварења и компилација. Свашта се дешавало унутар и око бенда током протекле четири деценије, прошла је гомила људи кроз њега, мијењале су се адресе становања, било је момената када се постављало питање физичког опстанка, али бенд никад није постао дио бесвјесне масе, пажљиво чувајући сопствени стандард квалитета, креативни став и естетски назор. Блистави пламен исконског рокенрола у случају “Брејкерса” остао је вјечно упаљен као почетак, суштина и сврха групе, од првог до посљедњег албума.
Можда Цане више не провоцира публику на тучу као некад и не прави егзибиције на бини, али бриткост језика није изгубио, уз неподијељено признање, чак и од стране оних које провоцира. С друге стране, Антоново свирање одавно је открило нову димензију третирања гитаре као рок инструмента, увијек у сврху емоције и пјесме, никад с циљем величања сопственог ега, а да буде занимљивије, у питању је музичар чије мајсторство одавно превазилази оквире региона, али никад и границе сопствене скромности.
“Партибрејкерси” су од љета 1982. до љета 2022. године прешли импресивну километражу, падали и устајали, увијек досљедни и бескомпромисни, увијек занимљиви и аутентични, дословно су постали народни бенд у најплеменитијем тумачењу тог појма. Временом су стекли иконични статус срца домаће рок сцене које без грешке куца у правом такту, од почетка до данас, или да парафразирамо назив једног од њихових албума, у случају “журколомаца” увијек је важило само једно, али вриједно гесло: “Рокенрол или ништа”!
Можда најважније насљеђе бенда, осим, наравно, врхунске музике, јесте свијест да као бенд “Брејкерси” никад нису изгубили битку на унутрашњим фронтовима, што је на неки начин дефинисало и њихову публику, која је у њима видјела и креативни и морални светионик у мраку и конфузији времена, у којем је било лако изгубити танку границу између добра и зла.
И не морате пуно истраживати да бисте провјерили исправност њихове духовне и умјетничке етике, пустите било који њихов албум, погледајте било који њихов наступ, знаћете у дјелићу секунде, првог рифа или стиха, да морална кичма “Брејкерса” стоји чврсто као челична сајла, док музика и даље удара, једноставно и жестоко, право у главу и стомак, као у љето 1982. године.
Концерти
Бенд је током каријере одсвирао хиљаде концерата, у региону и шире, градећи легендарну концертну репутацију, од малих београдских клубова до великих фестивала.
Свирали су са “Моторхедом”, Џонијем Депом и Џимом Џармушем, али и бројним домаћим насљедницима, неки су наступи били незаборавне светковине музике, а неки инстинктивно преживљавање искусних ветерана у занату. Једно је константа, њихова публика никад није гледала рутинско отаљавање посла, него истинско мајсторство и искрене емоције на бини, без јефтиних компромиса или естрадизације дјеловања и постојања.
Глас Српске
