Данас је Ђурђевдан, ево који су обичаји :: Semberija INFO ::

 

Данас је Ђурђевдан, ево који су обичаји


Вјерници Српске православне цркве данас славе празник светог великомученика Георгија - Ђурђевдан

Ђурђевдан је једна од најчешћих слава код православних Срба и свехришћански празник који се прославља 6. маја (23. априла по старојулијанском календару), у спомен на једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску вјеру.

Још средином 19. вијека записано је да Свети Георгије има веома специфичан и снажан култ код Срба као "ослободилац заробљених, заштитник сиромашних, љекар болесних, борац против царева, побједник и великомученик".

По предању, он је заслужан и за стварање немањићке Србије. И у популарној ТВ серији видјели смо сцену чудесног ослобођења будућег великог жупана Стефана Немање из тамнице љубоморне браће.

Срећа - несрећа

Вече уочи Ђурђевдана изаберу се два млада лука у башти, један представља срећу, а други несрећу и пера им се поравнају маказама. На Ђурђевдан ујутро се провјери који је више израстао. У зависности од тога који је више порастао пратиће нас срећа или несрећа током године, каже још један од народних обичаја везаних за Светог Георгија.

Овај празник, који се "наслонио" на претхришћанску митологију и старог српско божанство плодности Јарило, везан је за здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усјеве.

Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и љета. За њега се вежу бројни народни обичаји, који се поприлично разликују зависно од краја у коме се празник обиљежава.

Оно што је јединствено је "Ђурђевдански уранак" - плетење вијенаца од биља, умивање биљем, купање на ријеци...

У многим крајевима обичај је и да увече уочи Ђурђевдана или на сам дан али прије зоре, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, и капије.

То се чини да би година и дом били берићетни, "да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору".

Такође, оплету се вјенчићи од "ђурђевског цвећа": ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до сљедећег Ђурђевдана.

Многи праве крстове од љесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама - "да би се сачували од града".

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса, па се то затим стави под ружу у башти да преноћи.

ЂУРЂЕВДАНСКИ УРАНАК


Велику важност има и купање на ријеци, прије сунца (понекад се у ријеку бацају вијенци од разног цвијећа, или се сипа млеко). Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвијећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем.

Народ на Ђурђевдан, рано прије зоре, одлази у природу заједнички на "Ђурђевдански уранак", на неко згодно мјесто у шуми које се изабере, на пропланку или поред ријеке. За ово се припреми јело и пиће, обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано мјесто и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Пјесма, игра и весеље трају често и до подне.На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем "да буду здрави као здравац", копривом "да коприва опече болести са њим", и селеном "да им душа мирише као селен".

На Ђурђевдан не ваља спавати, "да не би бољела глава", а ако је неко спавао "онда на Марковдан да спава на том истом мјесту".

Ђурђевдан је најчешћа слава код Рома, а на тај дан јагњетина је обавезни дио празничне трпезе.

Осим Ђурђевдана, овом светитељу православни хришћани чине помен и 16. новембра - на Ђурђиц, дан преноса моштију у цркву у Лидији, Георгијевом родном мјесту. На иконама за тај празник светац није на коњу већ стоји на земљи.

Хајдучки састанак


Пошто се овим празником испраћа зима и дочекује прољеће, а до тада није ваљало спавати под отвореним небом, овај празник је и "дан окупљања хајдука". Такозвани хајдучки састанак, када би почели да се окупљају одметници да би заподенули борбу против Турака, или једноставно пљачкали имућне трговце и сељаке.

МАГИЈСКИ РИТУАЛИ - ЖРТВУЈЕ СЕ ЈАГЊЕ, ТЈЕРАЈУ ВЕШТИЦЕ...

Ђурђевдан је данас хришћанска светковина, али и даље је уз свеца у неким крајевима снажно везан магијски ритуал. Постоји обичај да се тог дана жртвује јагње које се намјењује Светом Ђорђу. Крвљу која се том приликом прикупљала некада су се исцртавали крстићи на челу, образима, бради и грудима укућана, па су се потом спирали “неначетом” водом са извора.

Вјеровало се да овај ритуал има невјероватну заштитну моћ и да цијеле године штити од враџбина и урока.

Ђурђевдан је некима "идеалан" за извођење ритуала којима се скидају чини, тера црна магије и отклањају уроци набачени током претходних пет мјесеци. У ту сврху, казује Магијски календар за срећне дане", најчешће се изводи “ритуално умивање”: око посуде у којој се фарбало прво ускршње јаје (црвено, наравно), обмотају се стручци кукурјека, омана и љошћана, а потом се у њу наспе вода и остави да преноћи на кућном прагу или поред неке биљке, тако да се зором у њу слије и роса.

Том водом се на Ђурђевдан умивају сви укућани да би са себе скинули чини, уз мисао да добро побјеђује зло. Такође, уочи славе, испред куће треба оставити два-три стручка омана, па их, кад се наросе, унијети у собу и окачити да се суше. Осушена биљка касније се користи приликом извођења разних љубавних ритуала, а вјерује се и да чудесну моћ има и босиљак који је у ноћи пред Ђурђевдан покупио росу.

Сматра се да на Ђурђевдан дјелују вјештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре да би "заштитили себе и село".

Обичаји везани за Ђурђевдан се врше прије изласка сунца, и то често на ријеци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.

Жене и дјевојке донесу увече кући "омаје" тј. воде са кола воденичнога, "да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне", као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвијећа.

Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млијеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ријетко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова). Све то показује, да је обичај веома стар.

За великог свеца - двије славе

Светог Георгија православни Срби славе два пута у години. Поред овог прољећог, "на дан пострадања", слави се и 16. новембра Ђурђиц, у знак сјећања на дан преноса моштију овог свеца из Никомидије (сада Измир у Турској) у град Лиду Палестинску. На православним иконама и средњовековним фрескама Свети Георгије је представљен како на коњу, у војводском одијелу са крстастим мачем убија аждају која је симбол паганске вјере. Та икона је, по неписаном правилу, у домовима оних који славе Ђурђевдан. На иконама за празник Ђурђиц, овај светац се представља као пјешак у стојећем ставу са копљем или мачем у руци.

Ђурђевдан је, по народној пјесми, био крсна слава Марка Краљевића, то јест његове краљевске куће Мрњавчевића (њихова територија на просторима данашње Македоније за вријеме цара Уроша била је у самом средишту српске царевине 1360. године).

Крсна слава и Ђурђевдан (на иницијативу Турске као празник Ерделези - Буђење пролећа) номиновани су 2013. године за Репрезентативну листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства УНЕСЦО. Крсна слава је прихваћена и увршћена 2014. године.

А ШТА КАЖУ ИСТОРИЈА И ЦРКВА?

Свети Георгије (275-303) историјска је личност и живио је у вријеме цара Диоклецијана (284-305), великог прогонитеља присталица, тада државно непризнате, хришћанске вјере.

"Овај славни и побједоносни светитељ, рођен је у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља...", записано је у "Прологу" владике Николаја Велимировића у коме се такође каже да је и отац светитеља пострадао као хришћанин и да је он уз мајку одрастао у Палестини.

Још док је био дијете, када је његов отац погинуо, мали Георгије се са мајком преселио у Палестину  на мајчино велико и богато породично имање, гдје је добио високо образовање.

У римској војсци се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев савјетник).

Георгије је већ у двадесетој години доспио до чина трибуна у служби цара који је у њега полагао велике наде.

Млади трибун, како каже историјско предање хришћанске цркве, одважно је ступио пред цара и саопштио му да је хришћанин, чиме је започело његово страдање за вјеру.

Цар Диоклецијан, један од тадашњих римских тетрарха (четворовлашће), осудио је Георгија на окове, тамницу и страшна мучења која нису промијенила његова убјеђења.

Видјевши да муке не моге да сломе ни тијело ни Георгијеву веру, Диоклецијан је одлучио да га помилује под условом да принесе жртву римским божанствима.

Георгије је на кипу, којем је требало да принесе жртву, начинио крсни знак, након чега се статуа многобожачког идола распрснула. Видевши ово, Диоклецијанова жена Александра је узвикнула: "И ја вјерујем у Георгијевог Бога!", на шта Диоклецијан нареди да им буде одрубљена глава, што је и учињено.

Погубљен је 303. године, али, како каже предање Цркве, "то није крај његовим јављањима и чудима".

Под Георгијевим утицајем "многи су примили вјеру Христову, а међу њима и царева жена Александра, главни жрец Атанасије, земљорадник Гликерије, потом Валерије, Донат и Тирин".

Ђурђевдан је обиљежен црвеним словом у календару СПЦ као заповиједни празник и слави се увијек 6. маја.


​АТВ БЛ