„ЕХ , ДА ЗНАМ У ГИТАР УДАРАТИ” – ИЗЛОЖБА О ИСТОРИЈАТУ ГИТАРСКЕ УМЈЕТНОСТИ У ВОЈВОДИНИ :: Semberija INFO ::

 

„ЕХ , ДА ЗНАМ У ГИТАР УДАРАТИ” – ИЗЛОЖБА О ИСТОРИЈАТУ ГИТАРСКЕ УМЈЕТНОСТИ У ВОЈВОДИНИ


У дјелу, „Београд некад и сад” Стерија билјежи да „свака права кућа мора да има гитару и да дјевојке које не свирају овај инструмент нису нобл”.
У предјелима данашње Војводине од 18. вијека започео је процес прихватања тадашњих савремених европских умјетничких токова, како на плану књижевности, театра, ликовне умјетности, тако и у домену музике. Овај ток брзе модернизације српске музике може јасно да се уочи посматрањем појаве музицирања на гитари. Тада се у салонима отмених српских грађанских кућа све чешће појављују клавири, виолине, флауте, а уз ове инструменте широко је прихваћена и гитара, која је почетком 19. вијека широм Европе доживљавала толико буран развој и процват, да је ова појава тада названа „гитароманијом”.
О томе говори изложба „Војводина, гитара, свијет – историјат гитарске умјетности у Војводини” која је отворена у Новом Саду у Културном центру Војводине „Милош Црњански”. Аутор поставке је публициста Борислав Хложан.
Према његовим речима, гитара је очито била омиљен и веома распрострањен инструмент у српским пречанским крајевима од Будима и Сентандреје до Новог Сада и Вршца. Ову тврдњу доказују бројне чињенице, попут помињања гитаре у стиховима пјесника српске грађанске лирике 18. и 19. вијека , као и приказе овог инструмента у савременим ликовним дјелима.
– Овај инструмент у својим романима спомиње и Јаков Игњатовић, чији вјечити младожења Шамика зна да свира гитару, а о овом инструменту пише и Јован Стерија Поповић, чији јунак Кир Јања жучно негодује због пола форинте потребних за куповину „жица за гитар” за ћерку Катицу. У другом свом дјелу, „Београд некад и сад” Стерија подсмјешљиво биљежи да „свака права кућа мора да има гитару и да дјевојке које не свирају овај инструмент нису нобл” – навео је Хложан.
У првој половини 19. вијека Нови Сад, додаје, постаје мјесто гдје је доласком градског капелника и композитора Јосифа Шлезингера гитара започела свој озбиљнији развој. Шлезингер , који је прије доласка у Нови Сад био члан властелинских оркестара у Угарској, свирао је више оркестарских инструмената, а добро је владао и гитаром.
Гитару је, како наводи, свирала и чувена песникиња Милица Стојадиновић Српкиња, а и познати илирски музичар, граничарски официр Јосиф Руњанин, који је живио у Новом Саду. Руњанин је у историји музике забиљежен као аутор познате пјесме „Радо иде Србин у војнике”, као и пјесме „Лијепа наша домовина”, која је доцније постала хрватска химна.
Сазнајемо и да је током друге половине 20. вијека класична гитара у Србији и у Југославији доживјела свој највећи узлет, највише захваљујући концертним успјесима и педагошком залагању др Јована Јовичића, (1926 – 2013), који је студирао код највећег гитаристе 20. вијека , славног Андреса Сеговије.
Један од својих првих важних концерата Јовичић је приредио у Новом Саду 1952., након чега су уследила гостовања широм Југославије и у иностранству. Јовичић је 1957. био лауреат Свјетског такмичења класичне гитаре у Москви, после којег је он десетак пута одлазио на велике концертне турнеје по СССР-у. Јовичић се усавршавао на Академији Киђиани у Сијени код Андреса Сеговије, који га је доцније истицао као једног од својих најбољих студената.
Са подручја Војводине потекли су и други заслужни гитаристи и педагози попут Мирослава Јешића из Зрењанина који је дјеловао у САД, Врдничанина Љубомира Маричића, који је доцније радио у Земуну и Косте Поповића, који је дјеловао у Сарајеву.
– После извјесног периода стагнације, гитаристичка педагогија и умјетност класичне гитаре у Новом Саду крајем седамдесетих година добија нови подстрек увођењем овог инструмента у наставу у Музичкој школи „Исидор Бајић”, гдје предаје гитаристкиња из Њемачке Ана Маргарета Вучак. Она је формирала омладински оркестар гитаре, у којем су наступали њени најуспешнији ученици. Овај ансамбл радио је под именом Оркестар гитара Музичке омладине Новог Сада – истиче аутор поставке.
На Музичком одсјеку Академије умјетности у Новом Саду 1998, додаје, уведена је настава гитаре, гдје је за професора ангажован наш истакнути концертни солиста Зоран Крајишник. Године 2007. формирана је Асоцијација гитариста Војводине са предсједником, гитаристичким педагогом Рашком Радовићем. Асоцијација је покренула Војвођански фестивал класичне гитаре, у оквиру којег је установљено и Покрајинско такмичење младих гитариста.
На фестивалу и љетњој школи класичне гитаре у Новом Саду гостовала су свјетска имена класичне гитаре – Ањело Дезидерио, Егберто Гисмонти, Един Карамазов, Зоран Дукић, Гаел Солал, Марко Тамајо... Посебно је било значајно вече посвећено премијерним извођењима композиција једног од водећих композитора за гитару, Никите Кошкина 2013., на којем су учествовали гитариста Един Карамазов, пијанисткиња Слободанка Стевић, чланице Гудачког квартета ТАЈЈ, флаутисткиња Лидија Љубичић и солисткиња на гитари Ема Штајн.