Уснули и распуштени, што због високих љетњих температура, што због годишњих одмора и телевизије на феријама, као да смо се одродили од омиљеног нам комада намјештаја, данас готово неизоставног у свакој соби – телевизора. Искључили се аутори, искључио се телевизор, искључили смо се и ми...

Схвативши да у љетњој доколици баш не можемо да пронађемо забаву и уточиште у екрану, препустили смо се плажама, салашима, планинарењу, упознавању наше нам лијепе Србије, жељни, више но икад након пандемије, одмора... Као након потопа... Потребна нам је Нојева барка. Помислили смо да нам телевизија може бити јатак. Но, изгледа да смо погријешили. Врло брзо смо схватили да без телевизије и можемо. Не каже се тек тако – кога нема, без њега се може! Препустили смо се колективном одмору, одмору од свега, па и телевизије. Никад нису биле актуелније стриминг платформе за гледање филмова и серија на захтјев, кад нам одговара и шта нам одговара... Јер, може и тако... Кад већ не добијамо ништа са нашег драгог нам екрана. Да ли нам је онда телевизија, на какву смо навикли, уопште потребна?

Да ли нам је телевизија недостајала? Јесен стиже у наш сокак. Море је већ давно заборављена успомена... Обавезе су нас притисле са свих страна. Ученици су се вратили у школске клупе. Наизглед и ТВ аутори. Да ли су нам прискочили у помоћ? Да ли обављају своју едукативну и забављачку, психотерапеутску дужност? И да ли нагли атак серија пружа утјеху у касне сате када нас умор савлада? Код нас је – или све или ништа! Да ли ћемо распореду школских обавеза, придодати и распоред ТВ серија? Хоћемо ли успјети све да испратимо? Није ли то нагли шок за наш мозак и наше гледалачко искуство? Послије многобројних реприза, и увијек истих информативних емисија, које су се емитовале и током љета, можемо ли запамтити радње и ликове свих јунака који су наједном, у исто вријеме, испунили наш мали интимни простор?

Да ли се осјећате исто као и ја, погубљено и дезоријентисано у мору канала? Избор никад већи, а суштински, садржаја правог, који нас искрено може заинтересовати и држати пажњу, веома мало. Телевизија нам више не пружа осјећај сигурности, више нас не окупља као породицу уз себе, више нам не пружа спокој, релакс... Обавезни едукативно-забавни садржај, дневну неопходну дозу радости... Да ли се и ви осјећате погубљено док вртите канале на свом никад модернијем даљинском управљачу, док претражујете апликације и видео-садржаје на својим паметним телевизијским уређајима? Да ли је хиперпродукција донијела задовољство или направила још већи галиматијас у нашим главама? Осјећај да све треба да испратимо, али да нам и све измиче... да ништа не стижемо...

Да ли ТВ осјећа одговорност према гледаоцима, али да ли и гледаоци осјећају одговорност према телевизији? У неким давним временима, када су нам била доступна два до три канала, знало се врло јасно – шта се гледа, шта се не пропушта, око ког програма се окупља цијела породица, око ког само супружници и парови, око ког само дјеца и најмлађи, а око ког само наши најстарији... Ти породични ручкови и недељне вечери сасвим су другачије изгледали захваљујући телевизији која је давала неопходан штимунг, која нам је измамљивала осмијех, која нас је чинила срећнијима... Да ли је и данас тако? Чини ми се да није! Аутори који су стварали историју српске телевизије отишли су на неко боље мјесто... остављајући телевизију неким новим људима који не поштују ни наше вријеме, а ни нас, гледаоце... Који не знају која је улога телевизије... Који јој приступају површно, без ауторске одговорности.
Готов је распуст. Почиње једна лијепа јесен, испуњена празницима, али и кишама... Корона нам и даље пријети. Дом је најсигурније уточиште и ове сезоне. И телевизија треба опет да одигра врло важну улогу, поручујући – останите код куће, понашајте се одговорно!

Телевизије, вријеме је да и ви размислите о својој одговорности... О нашим животима... о будућим покољењима... О нама који вас плаћамо и који вам поклањамо своје драгоцјено вријеме... Живот... Већи дио живота... Покажите нам да умијете да нам удовољите, да нас опустите, да нас научите, да нам кажете, да нас образујете, да нашој дјеци кажете како треба... Некада је то чинио Миња Субота... А данас? Зар вас то не плаши?

„Добар друг ти вреди више, и од сунца и од кише... И од шуме, и од хлеба... Добар друг ти увек треба...”, рече одавно Миња... Телевизијо, буди добар друг!


​Политика