Свако у домену своје професије може нешто да учини за другога, да осјети у себи мир и снагу, али постоји сој људи који свој осјећај моћи постиже тако што гомила новац, каже примадона Милка Стојановић.

Живим мирније, боравим у својој башти у којој његујем цвијеће, али и на Дунаву. Свакога дана сједам за клавир и вјежбам, то ме испуњава радошћу. Припремам наступе у знак сјећања на мог супруга Живана Сарамандића. Обрадовао ме је позив Иване Вујић, управнице националног театра да ускоро одржимо концерт посвећен Живану на сцени „Раша Плаовић“ на којој је изводио концерт у част Шаљапина. То је потреба мога бића: да одржим сјећање на њега, и вријеме од када га нема. 

Љековито је, заиста, провести једно послијеподне са оперском дивом Милком Стојановић која нам је и овога пута срдачно отворила врата свога дома и говорила о свом животу, супругу Живану Сарамандићу, каријери, радости давања, скромности...

‒ Ускоро ће бити десет година од Живановог одласка, а да уопште није заборављен. Недавно је добио своју улицу у Београду, и то ме јако радује. То су неке моје преокупације, наравно интензитет живота који сам задржала сматрам визом за дуговјечност ‒ каже Милка Стојановић, умјетница непоновљивог сопрана са којим је надахнуто тумачила бројне хероине, од Норме, Ђоконде, Леоноре до Аиде, Амелије, Тоске... Куриозитет је већи ако се зна да их је пјевала у музичким центрима попут Нјујорка, Москве, Петербурга, Мадрида, Барселоне, Минхена, Венеције, Болоње и многим другим.

Нашу саговорницу сустижу и признања, последње у низу је „Печат Народног позоришта у Београду”, награда коју национални театар додјељује само изузетнима. А Милка Стојановић заслужила га је својим даром и харизмом.

‒ Музика је љековита и јако је добро да кроз вијекове није угрожена. Постоји и развија се у разним својим видовима и облицима, од опере, рок до народне музике. То је благо које треба његовати. Радује ме борба да музика допре до свих душа, до срца људи и да испуни своју мисију упркос пандемији. Видим да су кренули и неки концери, национални театар је наставио да живи и у тим немогућим околностим, тако да се ипак не може рећи да је све стало. Тужна сам ипак што смо многе дивне људе из области музике изгубили, умјетнике са којима је овај свијет био љепшти ‒ прича наша саговоница.

Оперска дива Милка Стојановић активни је учесник и посматрач наше културне сцене. Радује се, како каже, што и у овим околности опстају сви видови уметности.

‒ Видим да је Тихомир Станић отворио своје позориште „Театријум” у којем се дешавају нове занимљиве представе. Жилаво се боримо! Не мислим на оно шта сам проживјела. То сматрам својим ставом, односно да би било живљење у прошлости. Ипак, то је нешто што је иза мене, а што сам подарила другима и што је суштина мога бића. Снажи ме спознаја да је опера и даље јако цијењена и слушана ‒ прича Милка Стојановић која је због љубави према Грчкој, посебно Тасосу и својој тамошњој пријатељици Хијони научила грчи језик, поред тога што говори француски, руски и италијански.

‒ Служим се и енглеским језиком, али дала сам себи обавезу да га још боље усавршим ‒ открива нам ова умјетница која је деценијама била наш најрепрезентативнији амбасадор културе. Носили смо се Живан и ја, каже, и са идејом да купимо некретнину на Тасосу, на срећу одустали смо, јер што човјек мање има то је срећнији.

‒ Радећи на духовном богатству, односно како сам више ишла напријед, тако сам постајала скромнија. Оно што морамо да прихватимо јесте спознаја да се времена јако брзо мијењају. Овај вијек је агресивно наметнуо новац као центар свега. Људи не морају да имају дар, али могу да имају емпатију. Свако у домену своје професије може нешто да учини за другога и да осјети у себи мир и снагу, али постоји сој људи који свој осјећај моћи постиже тако што гомила новац у огомним количинама проћердавши свој живот на неке безначајне ствари ‒ каже Милка Стојановић.

​Политика