У љето 1962. године Харолд Пендлтон, власник легендарног „Марки џез клуба”, смјештеног у бучном Оксфорд стриту у Лондону, тадашњој главној звијезди вечери Алексису Корнеру (1928‒1984) и његовој групи „Блуз инкорпорејтед” поставио је услов: „Уколико не наступите у редовном термину у четвртак увече већ умјесто тога одете у Би-Би-Си ради снимања спота, не гарантујем вам наступ у клубу у наредном термину. Или било којем будућем.”

 Срећом, Корнер је имао спремно рјешење: позвао је неколицину млађаних другара, честих посјетилаца његових свирки који су већ имали оформљен бенд, и замолио их да га наведено вече одмијене и тако му сачувају драгоцјене наступе. Момци су без ријечи пристали.

И газда се сложио, и наредног четвртка окупљеним поштоваоцима блуза први пут се представила будућа свјетска концертна атракција. Била је то група „Ролингстоунс” („The Rolling Stones”) у својој првој постави: Мик Џегер, Јан Стјуарт, Кит Ричардс и Брајан Џонс. Те вечери, када је пређена једна од најважнијих степеница у историји рок музике, одсвирали су укупно 14 композиција. Шест деценија касније „Стоунси” и даље суверено праше музичким свијетом…

У међувремену рокенрол је постао заштитни знак многих генерација широм свијета. Ослобођен (углавном) потребе за дневнополитичким преиспитивањем и доказивањем, уселио се у душе милиона људи прије свега као сјајна забава, начин да се доживе утицаји које свакодневица не нуди, па чак и забрањује, да се упозна свијет, други људи, други народи, њихова култура… Једноставно, да се живи живот без стега које све нас стижу онога часа када ставимо потпис на свој први уговор о запослењу.

Захваљујући богатству спољњих утицаја и технолошком развоју, рокенрол се мијењао проналазећи различите видове изражавања. Ипак његова основна карактеристика никада није дезавуисана: то је музика за коју су вам потребни само гитара, бас, бубањ и добар вокал. Све остало ствар је личног афинитета.

Чувена америчка пјевачица Пети Смит, након једног концерта легендарног америчког бенда „Дорс” у једнако чувеној дворани „Филмор ист” на њујоршком Менхетну, то је овако дефинисала: „Просто сам осјетила да бих и ја могла да радим нешто слично.” И урадила је. Како се показало, за многе је управо такав став сама суштина рокенрола. Свако ко се у неком тренутку дохватио гитаре схватио је да му „лежи” музика Чак Берија, Елвиса Прислија, „Битлса”, „Ролинстоунса”… Године старости нису играле никакву улогу.

Неке ствари се ипак мијењају. Ту пред нашим очима. Тако концерти великих звијезда из раних дана рок музике данас све више личе на пригодне скупове старије господе. Али господе оне врсте која је своје деценије активности више трошила на добро забављање и лудовање по цијелом свијету, него на класичну, озбиљну посвећеност свакодневном послу.

Објективно, рок музичари су умногоме живјели другачије од мноштва које их је верно пратило, чак и од најпосвећенијих присталица. Начин живота можда и примјерен младом човјеку жељном забаве, вјечитог кретања, дружења са најближим другарима, „међусобне размјене лудила”, током времена се код истинских рокера преточио у однос према себи, најближој околини, друштву уопште, у – политички став. А за све то је претходно требало „стећи кондицију”.

Вратимо се „Ролингстоунсима”. Када неко траје толико дуго, и то као врхунска свјетска атракција, мора да у себи носи неку магију непознату другима. Композиције Джегера и Ричардса у принципу се не разликују много од музике коју су и други стварали. Наравно, осим „Битлса” који су по свему били сорта за себе. Али ливерпулска четворка је, фактички, престала да постоји још давне 1969, а „Ролингстоунси” упорно опстају. У чему је тајна?

 „Ролингстоунси” су у много чему другачији. Нјихово главно оружје увијек су били концерти. Увесељавање многобројне публике, заједничко уживање… Током каријере претворили су се у непревазиђену атракцију. Сама свирка им никада није била претјерано прецизна, уштимована, „под конац”. Композиције довољно једноставне да свако у публици може да их пјева. Аранжмани без претјераних бравура… Једноставно, био је то увијек рокенрол у свом најосновнијем облику, онај који је и мијењао свијет. То је Мику Џегеру и другарима и дало право да остаре, а да остану исти.

Али не само њима. Ту су и „битлсовци” Пол Мекартни и Ринго Стар, легендарни Боб Дилан, гитариста Џими Пејџ, пјевач Род Стјуарт, Мик Тејлор, својевремено и сам члан „Стоунса” и безброј других „добро држећих времешних момака”. Сви они су и даље рокери. Јер ова реч никада није означавала занимање већ искључиво – животни став.

​Агенције