Код Слободана Цице Перовића ни уз највећи труд није се могла пронаћи компромисна слаба тачка, каже Жељко Симић, аутор књиге о животу овог глумца.

Када се појавило луксузно, али прије свега дубоко аналитично дјело о животу глумца Слободана Цице Перовића, многи су били збуњени чињеницом да је аутор ове књиге, Жељко Симић, заправо човјек који у својој богатој пракси није имао додирних тачака са глумом. Симић, кога многи понајвише памте као некадашњег министра културе, каже да његова присна везаност за позориште датира још из дана његовог дјетињства, када је са родитељима барем једном недјељно гледао неку представу.

‒ Магловитог Цицу Перовића сам опазио у тв драмама, али је моја опчињеност била појачана фељтоном који је исписивао са својих путовања, нарочито по Далеком истоку, и у којем је показивао несвакидашње списатељско умијеће и изразиту перцептивну моћ. Ако се томе додају и суперлативи који су допирали од филмских и позоришних бардова моја радозналост се изметнула у систематски напор да лагано и скрупулозно покушам да „демистификујем” његову глумачку тајну – каже Жељко Симић.

На једном месту у књизи аутор каже да се код овог глумца ни уз највећи труд није могла пронаћи компромисна слаба тачка. Да ли је Слободана Цицу Перовића највише то учинило оним за шта се данас сматра?

‒ Ја и са ове дистанце сматрам да у његовој глумачкој авантури није било „отаљавајућих” рола, односно да он није био кадар да укорачује у „компромисне слабе тачке”, што га и чини можда нашим првим „тоталним глумцем”! Да ли је та Цицина глумачка „самосвјест” увијек била по вољи редитељима, нисам сасвим сигуран. Тако Жика Павловић прецизно портретише Цицину „непредвидљивост” у којој велики редитељ препознаје оригиналност без преседана у нашој филмској и позоришној традицији, али је више него симптоматично да послије „Буђења пацова”, а Перовић је био жив још 11 година, Павловић није нашао за сходно да „обнови” сарадњу са Цицом иако је у том интервалу снимио чак шест филмова. Моја претпоставка је да је Живојин Павловић осјетио да му такав глумац „измиче контроли”, и да је у том смислу неподатан за „колаборацију”.

Перовић је у „Буђењу пацова” „вишком глуме” депатетизовао политичку оштрицу овог филма лишавајући га „тезе” и претјеране политичности, каже аутор књиге и додаје:

‒ Али из неких разлога Павловић није желио поновни „сусрет” са једним „чворноватим” умјетником, кога је било тешко уподобити властитим наумима. За разлику од њега, Ђорђе Кадијевић је схватио да је ријеч о „најопаснијем” глумцу који тражи самосталност, ону која није подразумијевала глумчево такмаштво са редитељем или са текстуалним предлошком, него напросто апсолутну слободу. Цица у својој умјетности није правио никакве компромисе, као што их није правио ни у животу, бивајући често потпуно несхваћен или погрешно тумачен.

Цијела поглавља у књизи посвећена су Перовићевим улогама, али нарочити утисак оставља питање које аутор поставља на почетку поглавља о филму „Зимовање у Јакобсфелду”: колико вриједи и за шта се стварно може употребитио статус уважености у средини са којом се не дијеле неки основни духовни или чак вриједносни постулати постојања и о којима се са том истом средином не може повести чак ни достојна расправа. У питањима која намеће тај лик, тврди аутор, сада можемо препознати потпуну подударност са стањем Слободана Перовића.

‒ Та улога суздржаног, ауторитативног мизантропа била је доказ нечег до чега је Цици било драматично стало: у неколико наврата, Перовић је јаросно реаговао на паушалне оцјене по којима је он „комичар” првог реда (то га је дуго пратило  превасходно због незапамћене популарности драме Гордана Михића– „Хрчки“ су дуго пратили Перовића као нека врста непримјерене инсигније), што не значи да он као „тотални глумац” није био бриљантан и у жанру комедије – каже Симић.

„Зимовање” је показало и доказало да Цица Перовић може упризорити један лик користећи крајње економична, редукована глумачка средства, каже аутор књиге и додаје:

‒ Поврх свега, током снимања „Зимовања”, Цица је показао за њега необично њежну приврженост, љубав чак, према Славку Штимцу, у којем је с разлогом видио свог легитимног наследника. Живот је потврдио Цицино предосјећање, будући да се Штимац афирмисао као глумац Цициног рафинмана, а и као социјално биће он му је налик: Славко се, као човјек дефанзивног селфа, клони естрадних екскурзија, тако да се о његовој приватности не зна готово ништа, као што се мало знало и о Цицином интимном животу.

Током снимања „Зимовања”, објашњава Симић, појавила се код Перовића и једна стишана запитаност о властитој судбини у оквирима социјално -политичких детерминанти.

‒ Опште је позната чињеница да је Перовић био, без неког властитог „залагања”, синоним за „црни талас”, и све последице које из тога проистичу. Међутим, оно што га чини апсолутно уникатним јесте врло систематично отклањање ма и саме могућности да га било ко третира као жртву. Он је свакако дијелио судбину свих даровитих људи, уз додатак да га је велика међународна награда у Америци ипак штитила од уобичајених дискредитација.

Симић помиње да је Цица Перовић у једном интервјуу, уз све поштовање према обојици рекао да никада не би волио да глуми са Лјубом Тадићем или Плешом, а да би радо играо са Зораном Радмиловићем, што се и остварило у Чеховљевом „Павиљону”.
​
‒ Под видом вјечности, Цица Перовић је и за живота третиран као неко ко је укорачио у непознати забран, али је актуелна политика према њему била резервисано неутрална. Политика није имала такав ум да би нашла средство да га и буквално казни, сатре, али је имала анималну интуицију да осјети како је Цица с ону страну „политичке сврховитости”: политика и Цица су метафорички казано коегзистирали, превасходно због чињенице да он није био „од овога свијета” – закључује аутор књиге.

Политика