Лилање или паљење петровданских лила је обичај који је вијековима присутан у нашим крајевима. Везан је за празник Петровдан посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу, који се прославља 12. јула. Ово је магијско-религијски народни обичај који се код Срба, осим на Петровдан, упражњава и пред Велике покладе, уочи Ивањдана, Спасовдана и Ђурђевдана. Међутим, свакако, је најпознатије лилање уочи Петровдана и том догађају се највише радују дјеца. Сличне обичаје налазимо код свих Словена и код многих других народа.

Назив је обичај добио према обредним предметима који се том приликом користе - лилама. Лила је запаљена сува брезова или трешњева кора уметнута у процјеп дрвеног штапа. У различитим заједницама лила се среће и под називима олалија, оратник или оратница.

Лила има у себи смоле и може горјети као луч.
По неким ауторима ријеч лила изведена је од олалија. По другима је у називу олалија очуван траг римског обичаја Parilia посвећен римском божанству Palesu, кога су римски пастири празновали 21. априла. Имена оратник и оратница којим се понегдје означава овај обичај, изводе се из старословенског коријена ора сачуваног у ријечи орити (пјесма се ори).

Млађи када пале лиле, носећи их изговарају: „Лила гори , жито роди“, или „Богами, весело нам лиле горе, да нам краве добро воде“.
Обичај је старији од хришћанства. Ватра у ноћи плаши и тјера демонске силе, чувајући људе, животиње и усјеве. Ватром се доказује моћ, овладавање, али и пријатељство са овом „опасницом“. Према томе ове буктиње нису ништа друго до покретне ватре заштитнице.

Обичај паљења лила у Семберији и на Мајевици много више се упражњавао у селима, него у градској средини, а најчешће су се малишани окупљали у портама сеоских храмова да пале лиле. Међутим, у посљедње вријеме све чешће се у појединим квартовима града, понајвише у стамбеним насељима, скупаљају се велике групе малишана и уз цику и грају пале лиле, док их старији их посматрају. Обичај је и да баке и маме припреме дјеци слаткише и сокиће да се осладе и освјеже...
​
Још увијек се у неким селима задржао и обичај ,,лилари''. Уочи Петровдана скупе се младићи и мало већи дјечаци па иду од куће до куће, пјевајући лиларске пјесме и благосиљајући чељад и желећи сваки напредак домаћину, скупљају новац како би сутрадан на Петровдан могли да купе прасе или јагње и пиће и да се друже и угошћавају тог дана. Некада су лилари скупљали маст, сланину, јаја, суво месо..., а обавезно су им домаћице припремале зарац – укусан и на сунцу сушени слани сир, које многе још увијек подсјећа на њихово дјетињство и ,,лиларење''.

Семберија инфо - В. Зеленовић