Наше студије језика и књижевности су претежно тако конципиране да се студенти оспособљавају за научни и истраживачки рад, али су потребе тржишта сасвим другачије.

Ових дана је завршен први конкурсни рок на факултетима у Србији, а интересовање кандидата за студије српског језика и књижевности, или српске књижевности и језика, никада није било мање. Према подацима објављеним на сајтовима високошколских установа – Филолошког факултета у Београду, Филозофског факултета у Новом Саду и Филозофског факултета у Нишу – за ове основне студије на 393 слободна места, на сва три поменута факултета, пријавило се укупно 128 кандидата. Дакле, ни трећина од планираног броја! Додуше, на неким факултетима кандидати наводе још другу и трећу жељу, што коначан исход уписа тек незнатно може да поправи.

Пад интересовања за студије српског језика и књижевности прати се већ неколико година уназад, али оно што недостаје нису статистички подаци већ критичка анализа ових поражавајућих чињеница, тим прије што наведени студијски програми превасходно школују наставнике за наше основне и средње школе, и то за предмет са, барем у основним школама, највећим недељним фондом часова, уз математику. Вјероватно је управо то један од главних разлога за непопуларност, посебно ако се имају у виду материјални положај наставника и њихов углед у друштву, али и општи тренд да знања која не доносе велику материјалну добит нису пожељна. Иако је све ово подједнако важно, покушаћу да изнесем нека размишљања о томе шта сами србисти могу да учине за ову ствар.

Како сам и сам родитељ једног малог матуранта, познато ми је да српски језик и књижевност не спада међу омиљене предмете у основној школи – дјеца га оцјењују тешким, компликованим, незанимљивим итд. Разлог лежи у обиму и садржају градива које се обрађује, али и у начину његове презентације. Податак вриједан пажње јесте и да дјеца виших разреда основне школе често траже приватне часове, што довољно говори о размјерама проблема. Тако се већ доста рано ствара одбојност и према предмету и према његовом садржају. Дио рјешења би свакако био и приступ по коме би се читалачке навике више развијале на примјерима дјечје књижевности, граматичке категорије уводиле имплицитно, а више времена одвојило за развијање културе изражавања и увјежбавање правописа.

Иако се не може узети као јединствен став цијеле основношколске популације, овакав доживљај једног од главних предмета забрињава. Лично ме далеко више брине то што на видику нема озбиљније реформе наставних планова и програма те метода рада која би се ухватила укоштац са овим проблемом. Додуше, озбиљније реформе програма нема ни на високошколским установама, чиме се затвара круг у коме се предају и изучавају традицијом успостављени садржаји на опет традиционалан начин. Не спадам међу људе неосетљиве на традицију, али ми овдје говоримо о популацији деветнаестогодишњака које треба придобити за једну друштвено веома битну ствар.

Подразумијева се да се изучавање граматичке норме српског језика, у синхроној и дијахроној равни, као и канонских дијела српске и свјетске књижевности не доводи у питање, али је данас за младог човјека кључно питање која су то практична знања и вјештине које ће током студија стећи. Да ли је довољна оспособљеност за анализу реченице или књижевног дјела? Данас више не. У наставним програмима се морају наћи предмети који студента припремају за различите радне задатке у штампаним и електронским медијима, установама културе, научноистраживачким институцијама, органима локалне самопуправе итд., тако да је потребно видиљивије уравнотежити однос између теорије и праксе. Осим тога, корјените промјене у универзитетској настави, сматрам, треба да почивају на два принципа – повећању степена изборности, са тренутно минималних 20 одсто, и увођењу двопредметног модела студија. Задовољавање ова два услова усмјерило би студенте српског језика и на друга подручја, нпр. новинарство, комуникологију, културологију, политикологију и сл. Осим што би значајан дио курикулума сами креирали, освајање нових компетенција их у исто вријеме чини пожељнијим и на тржишту рада. Да не говорим о томе да би овако конципиране студије могле да се усагласе и са индивидуалним плановима студирања.

Када је пак ријеч о двопредметном моделу студија, он не смије да се постави као алтернатива оном једнопредметном, који свакако ваља очувати. Двопредметне студије омогућују да се помире жеље, склоности и амбиције, али и да се по њиховом завршетку лакше дође до посла. Тако, умјесто избора између студија српског и неког страног језика, могуће је студирати их напоредо, наравно у границама од 240 ЕСПБ за четворогодишње студије. Могао бих да замислим комбинације предмета који припадају различитим научним пољима и областима, али се у том дијелу и наше законодавство мора промијенити, како би студенти добили и два излазна профила, један главни и други помоћни. Ово је пракса у многим земљама Европе.

Истини за вољу, наше студије језика и књижевности су претежно тако конципиране да се студенти оспособљавају за научни и истраживачки рад, али су потребе тржишта сасвим другачије. Различити модели студија би могли помирити овде двије крајности – једнопредметне студије су одлична основа за образовање научног подмлатка, док су двопредметне студије прилагођеније захтјевима послодаваца, који траже различите компетенције од својих запослених.

Често се чују коментари да овакви програми иду на штету струке. Ако се програми пажљиво осмисле, то не мора бити тако. Али бих се овде запитао ко ће сачувати нашу струку ако из године у годину будемо имали све мање студената, и то студенте који се уписују без икакве селекције и који са све мање предзнања долазе на факултете. Ово променити биће прави изазов. Куцнуо је (последњи) час да се овом проблему приступи системски и свеобухватно, уз пуно уважавање и затечене ситуације али и друштвених потреба, без сувишне идеологије али с јасним циљем. Можда би баш са универзитета требало да крене искра промена које ће захватити цео образовни систем.

​Редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду
(Политика)