У новом роману „Вјетрогоња Бабукић и његово доба”, који је у Србији објавила „Бука”, Миљенко Јерговић пародира наше доба и његове феномене, али смијех који он изазива понекад устукне пред нелагодношћу од толике дистопије. Ријеч је о савременом пикарском роману, чије мјесто дешавања су аеродроми по цијелом свијету. Бабукић путује с једног краја свијета на други и среће галерију ликова свих раса и вјера, почевши од дагестанске вјештице до „рођеног Београђанина” који је заправо рођен у Загребу. Само на анализи једног сендвича на франкфуртском аеродрому сазнајемо судбине многих људи почевши од избјеглице из Вишеграда која у Холандији надгледа паковања маслаца и баца робу с грешком, што је неминовно одводи у закључак да су и људи роба с грешком, јер тако и неке од њих одстрањују.

На тренутак помислимо да то и није пикарски роман него наша гола стварност. Кога персонификује вјетрогоња Бабукић?
– Никога и свакога. Бабукић је човјек који је једнога дана побјегао од интимних проблема и историјских невоља. Била је 1991., он је био аналитичар при загребачкој војној области ЈНА, љубавница је затрудњела, а он шта ће него да побјегне на авион. И од тог тренутка он лети од аеродрома до аеродрома, потуца се по свијету иако је, заправо, изван свијета, јер се слабо миче од авиона и аеродрома – каже Јерговић.

Бабукић среће разне људе, па наравно и Србе и Хрвате, које је понекад тешко разликовати, што кулминира у лику ликвидатора Бате Хама, који је био „ефикасан као што то само Србин може, али према животу других равнодушан као прави Хрват”. Може ли бити горе?
Наравно, све то је претјеривање. И Бата Хам, Хрвоје Антун Микуличић, удбашки „килер”, који кад није на задатку, живи маскирним животом угледног теразијског сајџије, рођени Хрват, али увјерени Југословен, који се природно трансформише у Србина, лик је с вишком биографије, претјеран и карикатуралан, али толико је тога што нам се догодило претјерано и карикатурално. На крају крајева, ако властите биографије или биографије својих ближњих и познаника освијестимо и добро о њима промислимо, схватићемо да смо и сами можда карикатуре од људи. Ако живите у гротескном времену, негдје између властите мале историје, махните историје распада Југославије и онога што је повијест обичног и мирног европског свијета, у чијем комшилуку боравимо, некако се по нужди судбине и по историјском усуду претварате у карикатуру. Ако желимо говорити о стварности, ми обично морамо утишати глас, смањити доживљај, упристојити и уобличити своју причу у складу с нечим што у нашем случају заправо и није стварност. Реализам је у нашем случају свођење дивљег и ненормалног садржаја на конвенцију, пристојност и нормалност. Бабукић је рецимо мој лични експеримент којим желим истражити шта се добије ако се одустане од таквог реализма.

Свједок је Бабукић да је Американцима на бостонском аеродрому сумњивији румунски балетан него меланхолични Мухамед, иначе виновник напада на Куле близнакиње у Њујорку јер, ето, они ће прије видјети опасност у Сиорановом песимизму него у насмијешеном саудијском принцу Осами. Чини се, међутим, да се Сиоран више не уклапа не само у амерички начин живота него генерално нигдје?
- Сиоран је за данашње доба неподношљиво политички некоректан. Нисам сигуран да би у данашњој ситуацији могао слободно објављивати. Оптужили би га за мизогинију, за дефетизам, мржњу према људима, реакционарство, мржњу према странцима, прљање властитог гнијезда, антимодернизам, мржњу према Французима, мржњу према Румунима, за фашизам, антикомунизам. Али највише би био крив за кварење свенародног доброг расположења. На Сиорана би послали атентатора, неког мог Бату Хама. Он је био све оно против чега се данашњи свијет очајнички бори.

Бабукићеве авантуре завршавају се у апокалиптичној атмосфери на Аеродрому „Никола Тесла” у вријеме епидемије ковида 23, који је много опаснији од ковида 19 јер се преноси мислима. Ако не мислиш ништа, нећеш се ни заразити, констатује Бабукић. Да ли он то нама сугерише да се из безбједносних разлога лијепо претворимо у роботе?
- Не бих рекао баш у роботе. Можда у функционалне идиоте, у будале. Све што се око нас збива, као и све у чему Бабукић у својим авантурама судјелује, води томе да би човјек, за своје добро, требало да постане будала, те да би главу требало да очисти од свих личних, индивидуалистичких, а самим тим и субверзивних мисли. Треба мислити контролисано, и у складу с духом епохе. Када се слабо образован свијет сусретне с таквим изазовом, онда из чисте субверзије, а помало и из страха, почиње измишљати којекакве теорије завјере и прикључивати се којекаквим – опет строго колективистичким – покретима. Од мејнстрим колективизма гори је данас само секташки, антимејнстрим колективизам. Боље је мислити оно што вам диктирају џамбо плакати уз ауто-пут, него постати антиваксер, равноземљаш, презира вриједан противник здравог разума.

Мука је у памети, каже ваш јунак. Без памети, срећни смо, а без стрепње и страха нема ни романа и приповетки, па неће бити ни књижевности. Укратко, код Бабукића нигдје свјетлости. Видите ли ви свјетлост било гдје у овом времену?
- Не бих рекао да баш нигдје нема свјетлости. Бабукић је весео, ведар лик. Нјегов свијет јесте апокалиптичан, али није то нека нарочито суморна апокалипса. Он ужива у општем лудилу, а има тај чудесни таленат да му је довољно да чује једну реченицу страног језика и да одмах, на основу ње, може реконструисати комплетан језик, његову лексику и синтаксу. Тако Бабукић, летећи свијетом, упија језике и разумијева свијет. То је, што се мене тиче, најмрачнија линија романа. Никако не бих волио имати Бабукићев дар и разумјети шта говори свијет, шта говоре сви људи око мене. Иако ме, с друге стране, занима шта говоре. Али боље је не знати. А свјетлост, за коју питате, свјетлост је у човјековом разуму, свјетлост је у вјери у разум. То је највише што имамо. И најгоре у нашој епохи, која, чини ми се, започиње сломом комунизма и распадом биполарног свијета, јесте стратешко одустајање од разума. Зашто одустајемо? Не знам. Али помало и зато што је капитализам заснован на манипулацији људима који су одустали од разума. Рецимо, да бисте куповали толике предмете који вам нису потребни, ви се морате неразумно понашати, морате неразумно мислити. Да бисте своју домовину, а онда и цијелу Европу, штитили од провале миграната с Истока, морате одустати од разума. Разумно би, наиме, било све те људе доживљавати као што доживљавамо властите суграђане и земљаке. Ако је њима добро, добро ће бити и нама.

Роман сте написали у вријеме пандемије. Како на крају гледате на цио тај период коме иначе још не назиремо крај? Или и ви мислите да нас чека и ковид 23?
- Епидемија је стигла из фикције, а не из стварности. Нисмо је имали у живом историјском искуству, али не зато што великих епидемија није било у нашем свијету и времену, него зато што смо свој доживљај свијета сузили на Европу и Америку и није нас брига шта се у последњих сто година догађало у Африци или Азији. Тамо је и те како било епидемија. Тамо се и данас више умире од маларије него што се на Западу умирало од вируса корона. Али нас њихово искуство напросто не занима. Они су за нас фикција. Живот људи у Африци нама је једнако нестваран као оно што се збива у генијалном Пекићевом „Бјеснилу”. Препоручујем људима да читају „Бјеснило”. У тој књизи је и одговор на ваше питање шта долази након ковида 19.

​Агенције