Како смо се овако запетљали?
"Мислим да одлазак на сцену, сет или у монтажу отвара ум, шири га, баш као поглед са планине."
У ишчекивању смо сценског читања новог драмског текста луцидне Сташе Бајац „Ова ће бити иста”, који редитељ Иван Вуковић ради на сцени „Петар Краљ” Атељеа 212. Драматургиња је Јелена Мијовић, костимографкиња Драгица Лаушевић, сценографкиња Ема Стојковић Јеринић, композитор Мирослав Радуловић. Премијера је 30. јуна у поменутом сценском простору, у оквиру БЕЛЕФ-а.
Драма „Ова ће бити иста” духовита је и болна, за протагонисте има мушкарце, и својеврсна је мушка верзија њене претходне, побједничке драме „Овај ће бити другачији” петог Хартефактовог регионалног конкурса за најбољи ангажовани цјеловечерњи драмски текст 2017. године.
– Наслов комада „Ова ће бити иста” мушки је пандан женског. У њему су протагонисткиње маштале о „другачијем” мушкарцу, оном који ће им бити вјеран, посвећен, извор стабилности и сигурности. Ти мушкарци о којима оне маштају у новом комаду су главни јунаци, а не само сан који измиче. Жене о којима они говоре, мајке, ћерке, супруге, за њих су „све исте”, из различитих разлога. Једном је тако лакше: да се површним односима чува од бола. Други у свим женама види притиске да их издржава и заштити, оне су за њега исте у ономе што не зна како да им пружи, трећи јако добро крије депресију која разводњава и обезобличује све што га окружује – каже за „Политику” Сташа Бајац. Потом додаје:
– „Овај ће бити другачији” представа је која је успјела да кроз хумор и скоро гротескно претјеривање раскопа важне теме и неке дубоке ране, тако да ми је најважније било да у „истој” нађем неки нови модел да то поново постигнем, а да притом не правимо фото-копију женске верзије.
Претходна, побједничка драма Сташе Бајац „Овај ће бити другачији” такође је премијерно изведена у Атељеу 212, у режији Ђурђе Тешић. Како је дошло до новог споја, сусрета: Сташа Бајац – Атеље 212? Коју запитаност нам овога пута доноси, открива наша саговорница:
– Спој је дошао потпуно природно јер се „Другачији” већ двије године игра у Атељеу, на неизмјерну радост свих који су је правили. Инспирација за „Исту” дошла је управо од бурних реакција мушке популације на представу и малтене експлицитних захтјева глумаца да се исте теме обраде из мушког угла. Мене је та еуфорија понијела, за писца нема ништа љепше него да глумци желе да играју у комаду који у том тренутку ни не постоји. Што се тиче запитаности, она је увијек иста: како смо се овако запетљали и како да се распетљамо.
Насилно, патријархално друштво овога пута је посматрано из перспективе Игора, Милоша и Душана, кроз њихове експлицитне погледе на свијет у којем живе...
У вези с тим шта је инспирисало, подстакло да се на овај начин обрати читаоцима, публици, Сташа Бајац наглашава:
– Споља гледано, њих тројица су по свим устаљеним мјерилима пожељни мушкарци: здрави, привлачни, духовити, успјешни и неодољиви у својој распојасаности. Нису сирови, али јесу груби. Бахати, али на онај балкански начин који то некако успије да интерпретира као самопоуздање. Испод ове слике сексуалне, социјалне и финансијске доминације крије се један хаос сумњи и притисака о којима се просто не прича. Мени је увијек било фасцинантно како се мушкарци кад су у проблему међусобно лупају по раменима и говоре „држи се, матори”, и то увијек у тренуцима када би по њих можда најбоље било баш да се некако „распадну”, па погледају шта се у тој срчи налази. Када причамо о феминизму и равноправности, махом се концентришемо на то шта би еманципација донијела женама, међутим, мислим да су очекивања које патријархат поставља дјечацима и мушкарцима неиздрживи.
Отуда, примјећује драмска ауторка, толико агресије, и према себи и према другима. Њих тројица су слични у нездравим механизмима које су усвојили и улогама које су прихватили, али ипак мислим да су то неке врло аутентичне судбине, да је сваки саткан од својих специфичних бразда и испупчења. Предивни глумци који их тумаче, Иван Михаиловић, Дејан Дедић и Урош Јаковљевић, изнијеће те њихове унутрашње географије на површину.
Сташа Бајац дипломирала је драматургију на Факултету драмских умјетности у Београду. На Универзитету умјетности у Берлину дипломирала је на смјеру: Наративни филм и аудио-визуелне технологије. Колико је драмском умјетнику деликатно у овом новом „оквиру”, односно нормалности да ствара, каже:
– Морам да признам да сам и у старој нормалности доста времена проводила сама, јер ја то просто волим, тако да ми тај елемент није толико тешко пао. Током оних затварања доста сам писала, загризла сам неке комадине за које иначе не бих имала времена. Мени је то заустављање донијело доста доброг јер сам била приморана да се позабавим тиме ко сам кад не радим нон-стоп. Ми који се бавимо умјетношћу често не умијемо да разграничимо своје интимно и стваралачко биће, па имамо кризе кад не радимо, а ипак треба бити стабилан и кад стојиш, а не само кад си у покрету. Али ипак, свако ће рећи да нам је сад већ стварно доста овог живота под кочницом.
И драмски писци и сценаристи, констатује Сташа Бајац, нажалост често проведу животни вијек у својој соби, глави и компјутеру, а позориште и филм су тјелесне и просторне умјетности које настају у тренутку, међу људима. Мени је то невјероватно, не постоји ништа ближе маестралности природе, која ствара нешто ни из чега, само ово настаје људском синергијом. Мислим да одлазак на сцену, сет или у монтажу отвара ум, шири га, баш као поглед са планине. Соба некад смањи мисли, простор им даје да дишу.
Политика
У ишчекивању смо сценског читања новог драмског текста луцидне Сташе Бајац „Ова ће бити иста”, који редитељ Иван Вуковић ради на сцени „Петар Краљ” Атељеа 212. Драматургиња је Јелена Мијовић, костимографкиња Драгица Лаушевић, сценографкиња Ема Стојковић Јеринић, композитор Мирослав Радуловић. Премијера је 30. јуна у поменутом сценском простору, у оквиру БЕЛЕФ-а.
Драма „Ова ће бити иста” духовита је и болна, за протагонисте има мушкарце, и својеврсна је мушка верзија њене претходне, побједничке драме „Овај ће бити другачији” петог Хартефактовог регионалног конкурса за најбољи ангажовани цјеловечерњи драмски текст 2017. године.
– Наслов комада „Ова ће бити иста” мушки је пандан женског. У њему су протагонисткиње маштале о „другачијем” мушкарцу, оном који ће им бити вјеран, посвећен, извор стабилности и сигурности. Ти мушкарци о којима оне маштају у новом комаду су главни јунаци, а не само сан који измиче. Жене о којима они говоре, мајке, ћерке, супруге, за њих су „све исте”, из различитих разлога. Једном је тако лакше: да се површним односима чува од бола. Други у свим женама види притиске да их издржава и заштити, оне су за њега исте у ономе што не зна како да им пружи, трећи јако добро крије депресију која разводњава и обезобличује све што га окружује – каже за „Политику” Сташа Бајац. Потом додаје:
– „Овај ће бити другачији” представа је која је успјела да кроз хумор и скоро гротескно претјеривање раскопа важне теме и неке дубоке ране, тако да ми је најважније било да у „истој” нађем неки нови модел да то поново постигнем, а да притом не правимо фото-копију женске верзије.
Претходна, побједничка драма Сташе Бајац „Овај ће бити другачији” такође је премијерно изведена у Атељеу 212, у режији Ђурђе Тешић. Како је дошло до новог споја, сусрета: Сташа Бајац – Атеље 212? Коју запитаност нам овога пута доноси, открива наша саговорница:
– Спој је дошао потпуно природно јер се „Другачији” већ двије године игра у Атељеу, на неизмјерну радост свих који су је правили. Инспирација за „Исту” дошла је управо од бурних реакција мушке популације на представу и малтене експлицитних захтјева глумаца да се исте теме обраде из мушког угла. Мене је та еуфорија понијела, за писца нема ништа љепше него да глумци желе да играју у комаду који у том тренутку ни не постоји. Што се тиче запитаности, она је увијек иста: како смо се овако запетљали и како да се распетљамо.
Насилно, патријархално друштво овога пута је посматрано из перспективе Игора, Милоша и Душана, кроз њихове експлицитне погледе на свијет у којем живе...
У вези с тим шта је инспирисало, подстакло да се на овај начин обрати читаоцима, публици, Сташа Бајац наглашава:
– Споља гледано, њих тројица су по свим устаљеним мјерилима пожељни мушкарци: здрави, привлачни, духовити, успјешни и неодољиви у својој распојасаности. Нису сирови, али јесу груби. Бахати, али на онај балкански начин који то некако успије да интерпретира као самопоуздање. Испод ове слике сексуалне, социјалне и финансијске доминације крије се један хаос сумњи и притисака о којима се просто не прича. Мени је увијек било фасцинантно како се мушкарци кад су у проблему међусобно лупају по раменима и говоре „држи се, матори”, и то увијек у тренуцима када би по њих можда најбоље било баш да се некако „распадну”, па погледају шта се у тој срчи налази. Када причамо о феминизму и равноправности, махом се концентришемо на то шта би еманципација донијела женама, међутим, мислим да су очекивања које патријархат поставља дјечацима и мушкарцима неиздрживи.
Отуда, примјећује драмска ауторка, толико агресије, и према себи и према другима. Њих тројица су слични у нездравим механизмима које су усвојили и улогама које су прихватили, али ипак мислим да су то неке врло аутентичне судбине, да је сваки саткан од својих специфичних бразда и испупчења. Предивни глумци који их тумаче, Иван Михаиловић, Дејан Дедић и Урош Јаковљевић, изнијеће те њихове унутрашње географије на површину.
Сташа Бајац дипломирала је драматургију на Факултету драмских умјетности у Београду. На Универзитету умјетности у Берлину дипломирала је на смјеру: Наративни филм и аудио-визуелне технологије. Колико је драмском умјетнику деликатно у овом новом „оквиру”, односно нормалности да ствара, каже:
– Морам да признам да сам и у старој нормалности доста времена проводила сама, јер ја то просто волим, тако да ми тај елемент није толико тешко пао. Током оних затварања доста сам писала, загризла сам неке комадине за које иначе не бих имала времена. Мени је то заустављање донијело доста доброг јер сам била приморана да се позабавим тиме ко сам кад не радим нон-стоп. Ми који се бавимо умјетношћу често не умијемо да разграничимо своје интимно и стваралачко биће, па имамо кризе кад не радимо, а ипак треба бити стабилан и кад стојиш, а не само кад си у покрету. Али ипак, свако ће рећи да нам је сад већ стварно доста овог живота под кочницом.
И драмски писци и сценаристи, констатује Сташа Бајац, нажалост често проведу животни вијек у својој соби, глави и компјутеру, а позориште и филм су тјелесне и просторне умјетности које настају у тренутку, међу људима. Мени је то невјероватно, не постоји ништа ближе маестралности природе, која ствара нешто ни из чега, само ово настаје људском синергијом. Мислим да одлазак на сцену, сет или у монтажу отвара ум, шири га, баш као поглед са планине. Соба некад смањи мисли, простор им даје да дишу.
Политика
