У новој књизи приповједака Харукија Муракамија „Прво лице једнине” , које су тематски потпуно различите, могу се препознати модели његових претходних романа и прича, уз носталгична и сјетна присјећања на младалачке љубави и доживљаје и неизбјежне детаље као што су бејзбол, „Битлси”, џез, Шуман.

Ово је Муракамијева  22. књига и у њој је осам кратких прича. Сваку од њих приповиједа старији писац у првом лицу једнине, који се у једној од њих експлицитно назива Харуки Мураками.

У уводној причи главни јунак одлази на клавирски концерт на који га је позвала дјевојка са којом је вјежбао. Он са њом није био близак и једино што га везује за њу је Моцартова композиција коју су свирали у дуету, при чему је он направио бројне грешке. Па ипак, он је заљубљен и са букетом цвијећа одлази у концертну дворану. Међутим, тамо не затиче никога и утучен одлази до оближњег парка гдје са звучника аутомобила чује емитовање хришћанских порука попут оне да ће сви умријети и бити оштро осуђени за своје гријехе. Тада среће старијег човјека који изговара ,,круг са много центара и без обима“.

 У причама у овој новој књизи ликови се више не питају шта би могло бити. Умјесто тога, они предвиђају краћи пут који слиједи попут овог из приче ,,На каменом јастуку“: ,,...Довољно је чудно ( или можда не баш тако необично) људи старе у трен ока. Сваког тренутка наша тијела су на једносмјерном путовању до колапса и пропадања, неспособна да врате сат уназад. Затворим очи, отворим их поново, само да бих схватио да је у међувремену толико ствари нестало. Потакнути интензивним поноћним вјетровима, ове ствари- неке са именима, неке без, нестају без трага. Остала је само блиједа успомена. Чак се и на памћење тешко може ослонити. Може ли тада неко са сигурношћу да каже шта нам се заиста догодило...“

Један од одломака који привлачи пажњу, а написан у добро познатом Муракамијевом стилу, гласи: ,,Свијет се може окренути наопако у зависности од начина на који га посматрамо. Начин на који зрачак сунца падне на нешто може промијенити сјенку у свјетлост или свјетлост у сјенку. Позитивно постаје негативно, негативно позитивно“.
Примјетно је да су у овој књизи лични догађаји заогрнути фикцијом, с јасном намјером да читалац не може да одреди гдје је граница фиктивног и реалног. Један од поступака којим се писац овај пут служи јесте и релативизација других опречности, као што су успјех и неуспјех, побједа и пораз, срећа и несрећа, лијепо и ружно.
​

„Приповједати о ружноћи на неки начин значи и приповједати о љепоти. Лично знам и неколико лијепих жена. Жена које очаравају и за које би се свако сложио да су лијепе. Али те лијепе жене, барем већина, мени не изгледају као да отворено и безусловно уживају у чињеници да су лијепе. То ме је веома чудило (...) Колико сам могао да примјетим, већина лијепих жена које сам знао била је незадовољна, или чак раздражена, нечим на себи што није лијепо – на човјековом тијелу обавезно се нађе неки такав детаљ и то их је непрестано мучило”, пише Мураками у причи „Карневал”.

Једна од тема које заокупљају овог аутора у његовој зрелој стваралачкој фази јесу несталност смисла, у уметности и животу, као и флуидност идентитета. Овим темама он се бави и самоиронијски, уз критику оних који претендују да неупитно знају ,,шта је писац хтио да каже” и ко је тај писац, јер, како каже, сви ми живимо у простору између маске и правог лица, а најприје волимо оно што је у другоме тајновито и није спознато до краја.
Семберија инфо