Данас је Сретење Господње. То је празник који се код хришћана слави на 40. дан од Божића. Српска православна црква слави овај празник 2. фебруара по црквеном, а 15. фебруара по јулијанском календару. Сретење се славило као Дан државности Србије до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године.

Свето писмо каже како четрдесети дан по Рождеству Христову донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти. Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак, Законодавац није хтио никако да се огријеши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсија. У то вријеме држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на мјесто за жене, него на мјесто за дјевојке у храму. Том приликом појаве се у храму двије чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова.

Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој, с миром; јер очи моје видјеше спасење твоје; спасење које си пред свим народима спремио, свјетлост да народе обасјава, и славу народа твога Израиља. Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. Ана, пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видјеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на мјесто за дјевојке, доставише то цару Ироду.

Увјерен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица бјеше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству анђела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у вријеме цара Јустинијана. 

Тако постоји вјеровање да се на Сретење срећу зима и љето. Ако на Сретење осване сунчан дан, а медвједи уплашени од сопствене сјенке врате се у зимски сан, вјерује се да ће зима потрајати још шест недјеља. Сличан обичај је постојао и другдје у Европи, у њемачким земљама је укључивао јазавца. Од њемачких досељеника у Пенсилванији потиче Дан мрмота у вароши Панксатони, само што је датум 2. фебруар, што је Сретење по новом календару, а животиња је мрмот.

Један од обичаја је и да се на Сретење Господње обавезно пале свијеће, јер се вјерује да пламен свијеће кућу штити од грома и других несрећа, али и да има чаробну моћ.

Најзанимљивије од сретењских вјеровања јесте да младе дјевојке треба да пазе данас кога ће прво ујутру срести, јер ће им младожења баш такав бити по изгледу и карактеру. 

Прије Другог свјетског рата ово је била слава Удружења четника. 

​Агенције