У трајном власништву човјека само је његов дух који на истински начин живи у нашем вјечитом сада. Но, кад се то схвати, обично је све већ прекасно

О времену је писао на почетку свог великог, последњег, а недовршеног дјела Тома Аквински. Колико год он био теолог и хришћанин, ипак је морао потврдити да ни Бог упркос својој свемоћи не може учинити да оно што је било – није било. Вријеме постоји само као сада и чини границу између прошлости и будућности, каже Милан Узелац, некада професор естетике и онтологије на Филозофском факултету у Новом Саду, аутор више књига из историје филозофије, метафизике, естетике и филозофије умјетности. Недавно је објављена професорова књига „Феноменологија нашег времена” у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића.

У књизи сте анализирали пролазност времена и његову бесповратност насупрот вјечном, трагајућем „сада”?

Прошлост не можемо измијенити, мада нам може бити дуга или кратка у нашем сјећању (сјетите се ријечи Ханса Касторпа), док нам је будућност неизвјесна, јер оно што ће бити у њој не можемо ни предвидјети. Живот нам је можда и зато интересантан, јер се будућност састоји од изненађења. Живимо у неизвесности, без увјерености да знамо зашто. И док тако трајемо често нам на ум падају старе поуке о томе да од појединца не зависи ни његова слава, ни успјех, ни посед, ни богатство. Све у животу може се изгубити једнако лако као што се и добија. Ријетко ко умре у кући у којој се родио, или неком отео. У трајном власништву човјека само је његов дух који на истински начин живи у нашем вјечитом сада. Но, кад се то схвати, обично је све већ прекасно.

Хајдегер је писао да „осадашњење” нуди човјеку нешто ново и не дозвољава му „баченост у смрт”. Тада је неминовно искуство праве времености?

Осадашњење подразумијева сада и овдје, оно што нам је ту пред нама, оно у чему и са чим јесмо. На прави начин постојимо само у садашњости; о томе су говорили Епикур и његови ученици. Али човјека као свјесно биће одређују све три временске димензије. Садашњост он може имати на прави начин само ако има будућност као могућност која је условљена прошлошћу.

Науке су свијету одузеле животност и свеле га на предмет рачунања. Оне не дају одговоре човјеку на она крајња питања, а прије свега на питање смисла постојања, односно на питање онога бити што се уздиже над временом. Временост времена је унутарсвјетска јер је везана за вријеме чинећи му основу. Сва тумачења времена, вријеме виде као унутарсвјетско, с ове стране бити и ништа, док оно једно (о којем говори Прокло), које све омогућује, остаје и даље с оне стране свега што јесте, ничим условљено, ни простором ни временом ни бивањем ‒ но то је једна посебна тема за један други разговор. Све сложено не да се једноставно истумачити.

Разматрате категорије нестајања и трајања. Када умјетничко дјело постаје безвремено?

Умјетничка дјела нису безвремена, а ни ванвремена. Она су увијек временита, будући да су у времену. Друга је ствар што су она трансгредијентна, што имају способност прелажења из епохе у епоху. Током свог трајања она неке слојеве губе, неке нове добијају. У различитим епохама она казују различите ствари. Имају могућност да изађу из оквира које им је поставио умјетник. Тако се дешава да понекад буду привремено „заборављена”, а касније поново „откривена”. Ел Греко је стекао свјетску славу тек након појаве експресионизма. Ми можемо говорити само о томе шта неко умјетничко дјело говори нама, данас и овдје. Дјело постоји као идеална структура, чиме одржава своју идентичност. Али доживљавање дјела и његово разумијевање у свакој епохи је различито.

О безвремености дјела се може говорити тек у ново доба од времена романтизма. Скарлати и Моцарт таквима своја дјела нису видјели. Чак је још и Бетовен говорио да ће се његова дјела изводити можда и кроз двадесетак година. Оно о чему сам у више књига писао јесте покушај да се одговори на питање по чему су нека дјела уопште умјетничка дјела, посебно данас. Већина предмета и објеката који се за умјетничка дјела проглашавају, то заправо нису. Ствар је у томе да нема просто другог, новог назива за њих. У питању је терминолошки неспоразум. Вријеме велике умјетности припада прошлости.

Гадамер је рекао да је вријеме нешто између јуче и сутра. Ви пишете и о дигиталном времену, тј. времену виртуелне реалности?

Гадамер о времену говори као о сада. На тај начин мисли вријеме и Аристотел у „Физици”. О њему се може говорити на много начина: може се говорити о физикалном, мјерљивом времену, или о времену у нашој свијести. Изузетне странице о односу ове двије врсте времена имамо у „Чаробном бријегу” Томаса Мана, мада, на саму природу проблема најбоље је указао већ  Св. Августин кад каже да зна шта је вријеме, али кад га неко пита, он то не зна. Једно је осјећање, друго је појмовно одређивање.

Сматрам да у нашем времену почиње да доминира још једна форма времена: то је вријеме виртуелне реалности. Ми физички живимо у реалном времену, али исто тако и у имагинарном времену, у паралелном свијету који творе дигиталне технологије, па се иде чак дотле да се тврди како је сав свет само један холограм. Опасност која долази из сфере примјене нових технологија јесте у томе и да људи виртуелну реалност почињу да доживљавају као једину реалност. А то далеко више брине од нових математичких игара Едварда Витена или Шинтин Јаоа.

Сагледали сте и не-вријеме? Како га дефинишете?

Сматрам да наступа једно ново вријеме, које се условно може одредити као не-вријеме, будући да се потпуно разликује од цјелокупног досадашњег нам познатог времена које нам је формирало свијест о традицији, култури и нацији којој припадамо и одакле нам долази смисао живота.

Опасност која се надвија над нас огледа се у губљењу свијести о свему што нам је претходило, у губитку цјелокупног система вриједности на којем је доскора почивао смисао човјековог живота и његово дјеловање. Можда је генерација којој ми старији припадамо и последња у којој пребива дух историје и културе ранијих епоха. Нова, млада генерација живи у буквалном сада, у духовном сиромаштву и необразованости. Тешко да има оних који и данас читају Хомера, Овидија и Дантеа, знају за фреске у Сопоћанима и Грачаници, слушају Хајдна и Рахмањинова, гледају филмове Фелинија и Тарковског.

Они који за поменуте умјетнике и њихова дјела не знају, сматрајући да им је то непотребно, не припадају западној култури. Они само учествују у њеном рушењу путем заборављања, и својим вапијућим незнањем оспоравају темељне вриједности које нас могу спасти од пада у ново варварство, макар оно било и високо софистицирано.

Политика