Јулијанска нова година која се код Срба често зове Српска нова година и Православна нова година, а код неких и Стара нова година је празник који се слави 14. јануара по Грегоријанском календару. Тог датума је 1. јануар по Јулијанском календару.

Иако није званична Нова година, она се радо слави у балканским земљама као што су Србија, Црна Гора,  Република Српска, Сјеверна Македонија, православни дијелови Хрватске... Такође се слави у Русији, Бјелорусији, Украјини, Јерменији, Молдавији, Грузији...

Долазак Православне нове године свечано се дочекује и у Семберији и на Мајевици. Ове године, због епидемиолошких мјера, многи су Православну нову годину дочекали у кругу породице.

Традиција обиљежавања Јулијанске нове године постоји и у неким њемачким кантонима у Швајцарској, као и у неким дијеловима Галске заједнице у Шкотској. По народним обичајима, за Православну нову годину Срби су се окупљали и играли народне игре. Током Османске владавине било је забрањено прослављање и поштовање српских традиција, у почетку новогодишња скупљања су била потајна, али због страха, тај обичај је престао.
 
Стари Римљани су Нову годину прослављали 1. марта, али су касније почели да је славе 1. јануара. Прије хиљаду година, дијелови Европе су почињали Нову годину 25. марта. Почетком 17. вијека, многе европске земље су усвојиле Грегоријански календар, по коме се Нова година слави 1. јануара. Данас многи народи славе Нову годину на разне начине. Свуда у свијету, код православаца и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Зато се и код православних вјерника честитке упућују на сљедећи начин: „Срећни Божићни и Новогодишњи празници“, а не обрнутим редосљедом.
 
У склопу прославе Нове године спада и кићење јелке. Међутим, требало би истаћи да јелке за Нову годину код православних вјерника нема и не би требало да Нова година има посебан значај. Православни вјерници би требало да испоштују обичај када се за Божић у домове уноси бадњак.

Српска православна црква обиљежава Нову годину 14. јануара по старом, јулијанском календару, служењем молебана, молитве за богомблагословену наступајућу годину. Осим Српске православне цркве, стари, календар поштују још и Руска православна црква, Јерусалимска православна црква и монашка заједница на Светој Гори. Стари календар је, уз помоћ бројних научника, од којих је најпознатији Созиген, донио Јулије Цезар 46 година прије Христа. По мишљењу бројних теолога, стари календар је много погоднији и тачнији за израчунавање датума Васкрса.

Вјерници Српске православне цркве из дијаспоре све чешће траже да се два највећа хришћанска празника - Божић и Васкрс празнују заједно са римокатолицима из практичних разлога. Међутим, за Цркву питање календара није теолошко, већ научно питање. Подсјетимо, нови календар прихваћен је у некадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, 1919. године, а до тада је држава, као и црква користила стари календар.
 
Према народним обичајима уочи Нове године спрема се свечана вечера, гдје укућани са гостима, пријатељима и родбином, уз весеље и пјесму, чекају поноћ. Тачно у поноћ, сви се љубе и једни другима честитају долазак Нове године, са жељама за дуг живот, добро здравље и успјех у послу. На сам дан Нове године одлази се у цркву, а послије се припрема свечани ручак.

Тог дана једе се глава божићне печенице, што је најчешће глава јагњета или прасета, а домаћице мјесе новогодишњу чесницу „Василицу“. Поред Нове године, која је позната и под називом Мали Божић, 14. јануара обиљежавају се још два значајна празника: Обрезање Господа Исуса Христа и Свети Василије Велики. Црква испраћа стару и дочекује нову годину на духовни начин, молитвама и богослужењима, али и благосиља све пристојне прославе, подсјећајући да се у бројним црквеним домовима организују дочеци Нове године.
 
У духовном смислу, Нова година постоји онда када неко, од оних који живе у небризи, почну да брину за своје спасење. Пошто је Нова година, почетак свих дана у години, то би у тај дан требало да човјек преиспита себе и своја дјела, како би првог дана у Новој години кренуо и новим путем који води у Царство Божије. У тај дан човјек би требало да сабере своје мисли, али мисли достојне хришћанства, које би могле да управљају свим његовим дјелима током цијеле године. Суштина промјене састоји се у томе да човјек, од тога тренутка, живи за Бога и ближњега свога, а не више само за себе као раније.

Тиме он одбацује раније навике и све оно у чему је налазио тренутно задовољство. Тако се све ствари поводом Нове године своде на једно, а то је на унутрашње обнављање самога себе. Ако се неко, уз Божију помоћ, усмјери у Новој години на овај начин, тај ће на најсавршенији начин провести Нову годину и припремити себе да тако живи током цијеле године. Сљедеће године ће онда бити потребно само да понови оно што је упражњавао протекле године.

​Семберија инфо