ОДБРАНА ВАН ГОГА
Кад се сретну двије сродне душе блиставе имагинације и луцидног ума, па макар између њих временски стајале читаве деценије, онда настају дјела какво је без сумње „Ван Гог, самоубица жртва друштва“ Антонена Артоа. Арто га је објавио само годину дана прије своје смрти као одговор на чланак једног психијатра о Ван Гоговом лудилу, што је истовремено био и лични, Артоов одговор психијатрима (последњу деценију живота и сам је провео у душевној болници).
Велики пјесник и позоришни писац Арто (1896-1948) сасвим се у тој малој књизи (издавач „Клио“, преводилац Весна Цакељић) поистовијетио са великим сликаром Ван Гогом, кога је доживио као своје „друго ја“. Обојица из породице „уклетих“; обојица изузетног дара; обојица спремни да се суоче са апсолутним, да кушају његову моћ и сносе последице тог опасног приближавања, заједнички (живи Арто кроз мртвог Ван Гога) исписују једну од најтежих оптужби савременом друштву које је „измислило психијатрију да би се одбранило од истраживања неких бића надмоћних по луцидности“.
Да ће Артоова одбрана Ван Гога бити бескомпромисна показују већ прве реченице књиге: „Можемо да говоримо о добром душевном здрављу Ван Гога који је, за цијелог свог живота, само спржио себи руку и, сем тога, само још једном себи одсјекао лијево ухо“. Шта је то, пита се Арто, према лудилу, бешчашћу, грађанској учмалости и психичкој поремећености истог тог свијета који другоме ради још страшније ствари од оног што је Ван Гог сам себи урадио, наводећи сликовите примјере свјетског бешчашћа и закључујући да „није човјек постао ненормалан, него свијет“.
„Не, Ван Гог није био луд“, кличе Арто, „али његове слике бијаху грчке ватре, атомске бомбе“ које су могле да угрозе устаљени ред и поредак.
Артоова одбрана Ван Гога једна је од најпотреснијих, дубоко проживљених, у посебном екстатичном расположењу писаних, одбрана великог сликара и његове личности, и на крају његовог права да буде оно што јесте, па макар се то у друштву лицемера звало и лудило.
(Из књиге ,,Приједлог за читање“, објављене 2000. године у издању Читалишта Библиотеке града Београда)
Велики пјесник и позоришни писац Арто (1896-1948) сасвим се у тој малој књизи (издавач „Клио“, преводилац Весна Цакељић) поистовијетио са великим сликаром Ван Гогом, кога је доживио као своје „друго ја“. Обојица из породице „уклетих“; обојица изузетног дара; обојица спремни да се суоче са апсолутним, да кушају његову моћ и сносе последице тог опасног приближавања, заједнички (живи Арто кроз мртвог Ван Гога) исписују једну од најтежих оптужби савременом друштву које је „измислило психијатрију да би се одбранило од истраживања неких бића надмоћних по луцидности“.
Да ће Артоова одбрана Ван Гога бити бескомпромисна показују већ прве реченице књиге: „Можемо да говоримо о добром душевном здрављу Ван Гога који је, за цијелог свог живота, само спржио себи руку и, сем тога, само још једном себи одсјекао лијево ухо“. Шта је то, пита се Арто, према лудилу, бешчашћу, грађанској учмалости и психичкој поремећености истог тог свијета који другоме ради још страшније ствари од оног што је Ван Гог сам себи урадио, наводећи сликовите примјере свјетског бешчашћа и закључујући да „није човјек постао ненормалан, него свијет“.
„Не, Ван Гог није био луд“, кличе Арто, „али његове слике бијаху грчке ватре, атомске бомбе“ које су могле да угрозе устаљени ред и поредак.
Артоова одбрана Ван Гога једна је од најпотреснијих, дубоко проживљених, у посебном екстатичном расположењу писаних, одбрана великог сликара и његове личности, и на крају његовог права да буде оно што јесте, па макар се то у друштву лицемера звало и лудило.
(Из књиге ,,Приједлог за читање“, објављене 2000. године у издању Читалишта Библиотеке града Београда)
