СЈЕЋАЊЕ НА КЊИЖЕВНОГ ВЕЛИКАНА – ГОДИШЊИЦА СМРТИ ДАНИЛА КИША
Данас се навршава 31 година од када је у Паризу преминуо књижевник Данило Киш. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности и један је од најпревођенијих писаца и до данас је инспирација другим књижевницима.
Био је вишеструки кандидат за Нобелову награду. Нека свједочења кажу да је те 1989. године имао озбиљне шансе, само да је поживио мало дуже, јер – Нобел се не додјељује постхумно.
Салман Ружди уврстио је Данила Киша међу 10 највећих свјетских писаца друге половине 20. вијека.
Испуњен бројним наградама и тешким оспоравањима, животни пут водио је Киша од родне Суботице, широм некадашње Југославије, до Француске.
Његов отац, мађарски Јеврејин, страдао је у Аушвицу, а он се са мајком Црногорком и сестром, из Новог Сада преселио на Цетиње. Ту је живио до завршетка гимназије.
Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, као први студент на катедри за општу књижевност.
Прве радове објавио је са 18 година, а први роман Псалм 44 са 20 година. Почетком шездесетих обрео се у Француској гдје је радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитетима у Стразбуру, Бордоу и Лилу. Одатле потиче и његово прво значајније прозно дјело Башта, пепео, затим Рани јади и бројни преводи. Бавио се и филмским серијама.
Библијске легенде и теме из стварности која га окружује биле су база његових прича. Његова књига Гробница за Бориса Давидовича објављена је 1976. године и била је предмет критика, наводно због плагијата и коришћења борхесовског метода у писању. Напади су трајали мјесецима. Послије неколико полемика, наредне године, написао је Час анатомије. Истовремено је за оспоравано дјело добио награду „Иван Горан Ковачић“.
Данило Киш је у Београду живио на Савском венцу и на Вождовцу. Последњих десет година живота провео је у Француској, гдје је одликован за цјелокупно животно дјело. Био је у заједници са Паскал Делпеш, која се латила великог посла: превода његових дјела на француски језик. Професионални пут довео ју је и до Београда, гдје је прије десет година обављала функцију директора Француског института.
Био је вишеструки кандидат за Нобелову награду. Нека свједочења кажу да је те 1989. године имао озбиљне шансе, само да је поживио мало дуже, јер – Нобел се не додјељује постхумно.
Салман Ружди уврстио је Данила Киша међу 10 највећих свјетских писаца друге половине 20. вијека.
Испуњен бројним наградама и тешким оспоравањима, животни пут водио је Киша од родне Суботице, широм некадашње Југославије, до Француске.
Његов отац, мађарски Јеврејин, страдао је у Аушвицу, а он се са мајком Црногорком и сестром, из Новог Сада преселио на Цетиње. Ту је живио до завршетка гимназије.
Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, као први студент на катедри за општу књижевност.
Прве радове објавио је са 18 година, а први роман Псалм 44 са 20 година. Почетком шездесетих обрео се у Француској гдје је радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитетима у Стразбуру, Бордоу и Лилу. Одатле потиче и његово прво значајније прозно дјело Башта, пепео, затим Рани јади и бројни преводи. Бавио се и филмским серијама.
Библијске легенде и теме из стварности која га окружује биле су база његових прича. Његова књига Гробница за Бориса Давидовича објављена је 1976. године и била је предмет критика, наводно због плагијата и коришћења борхесовског метода у писању. Напади су трајали мјесецима. Послије неколико полемика, наредне године, написао је Час анатомије. Истовремено је за оспоравано дјело добио награду „Иван Горан Ковачић“.
Данило Киш је у Београду живио на Савском венцу и на Вождовцу. Последњих десет година живота провео је у Француској, гдје је одликован за цјелокупно животно дјело. Био је у заједници са Паскал Делпеш, која се латила великог посла: превода његових дјела на француски језик. Професионални пут довео ју је и до Београда, гдје је прије десет година обављала функцију директора Француског института.
