Храм Часног крста као сјећање на давна времена
Задужбинар и пјесник Хаџи Цвијетин Пејчић
Хаџи Цвијетин Пејчић и његова супруга Хаџи Душанка Пејчић изградили су прије 21 годину у Сувом Пољу код Бијељине храм Часног Крста, у знак сјећања на нека давна времена када је на том мјесту постојала црквица брвнара. Пејчићи су двадесет и двије године радили у Њемачкој, познати су по скромности, духовности, хуманости и учествовању у бројним хуманитарним акцијама. Цвијетин пише и стихове, како истиче, у тренуцима ријетке инспирације, али својим највећим успјехом у животу сматра изградњу задужбине у родном селу, Сувом Пољу. Испред његове задужбине десетак година су организовани и сусрети пјесника.
У групи од тридесетак православних вјерника, Пејчићи су 15. фебруара 1996. године отпутовали из Минхена, гдје су тада живјели и радили, на поклоничко путовање у Свету Земљу, у Јерусалим. Приликом посјете Гробу Господњем, прича данас, двадесет и двије године касније, Хаџи Цвијетин Пејчић, родила се код њега идеја о обнављању или изградњи православне светиње у Сувом Пољу.
„Сјетио сам се приче мога оца Божидара о постојању цркве на Црквинама, на крају нашег села. Старији мјештани су некада давно помињали постојање цркве – брвнаре која је некада давно постојала на Црквинама, у Равном Пољу. У питању је био комплекс земљишта који обухвата око 30 хектара оранице. Омеђен је са јужне стране ријеком Јањом, са западне Анђића путем, са источне потоком званим Отока. Око 200 метара удаљене, западно од узвишења на коме ћемо касније ископати темеље мале цркве, биле су зидине некадашњерг беговог конака. На том узвишењу, гдје је некада била црква – брвнара, мјештанин Цвијетин Обреновић је давне 1947. године изорао клесани камен, симетрично обрађен,камен димензија 100x80x80, који је био уграђен у темељ старе цркве – брвнаре. Према легенди, која се преносила с кољена на кољено, црквица је преко ноћи настала и нестала. Дрвени објекти су се врло брзо могли раставити, рашчланити и поново саставити на некој другој локацији“, појашњава Цвијетин.
Хаџи Цвијетин Пејчић је, након детаљних археолошких испитивања и проналаска 28 људских скелета, који су указивали на постојање гробља на тој локацији, одлучио да купи земљиште и да изгради цркву на Црквинама. Изградња цркве почела је првог јуна, а завршена 20. септембра 1997. г одине. У међувремену је црква добила статус манастира. Десетак година је то био женски, а данас је мушки манастир у коме однедавно борави монах Нектарије. Богословски факултет је завршио у Фочи, а боравио је као калуђер у манастиру Тврдош, био је у манастиру Бишње код Дервенте, игуман у манастиру Дуге Њиве на Требави.
„Опредијелио сам се за монашки живот и вољу своју сам предао другоме. Завјетовао сам се на послушност Цркви и епископу. Свако вријеме има своје бреме. Сви се надамо бољим временима. Живимо у миру и жеља нам је да мир што дуже траје. Сунце туђег неба никада не грије као ово овдје, ту гдје си рођен. Када у народу убијеш вјеру, онда покољења испаштају. Црква је ствар заједнице нас са Христом“, поручује монах Нектарије.
Хаџи Цвијетин Пејчић на почетку још једне године и уочи Божића пожелио свим људима здравље, срећу и радост, истичући да су времена тешка, али да се човјек мора борити, радовати сваком новом дану и надати нечему бољем.
Љ.Љ.
Хаџи Цвијетин Пејчић и његова супруга Хаџи Душанка Пејчић изградили су прије 21 годину у Сувом Пољу код Бијељине храм Часног Крста, у знак сјећања на нека давна времена када је на том мјесту постојала црквица брвнара. Пејчићи су двадесет и двије године радили у Њемачкој, познати су по скромности, духовности, хуманости и учествовању у бројним хуманитарним акцијама. Цвијетин пише и стихове, како истиче, у тренуцима ријетке инспирације, али својим највећим успјехом у животу сматра изградњу задужбине у родном селу, Сувом Пољу. Испред његове задужбине десетак година су организовани и сусрети пјесника.
У групи од тридесетак православних вјерника, Пејчићи су 15. фебруара 1996. године отпутовали из Минхена, гдје су тада живјели и радили, на поклоничко путовање у Свету Земљу, у Јерусалим. Приликом посјете Гробу Господњем, прича данас, двадесет и двије године касније, Хаџи Цвијетин Пејчић, родила се код њега идеја о обнављању или изградњи православне светиње у Сувом Пољу.
„Сјетио сам се приче мога оца Божидара о постојању цркве на Црквинама, на крају нашег села. Старији мјештани су некада давно помињали постојање цркве – брвнаре која је некада давно постојала на Црквинама, у Равном Пољу. У питању је био комплекс земљишта који обухвата око 30 хектара оранице. Омеђен је са јужне стране ријеком Јањом, са западне Анђића путем, са источне потоком званим Отока. Око 200 метара удаљене, западно од узвишења на коме ћемо касније ископати темеље мале цркве, биле су зидине некадашњерг беговог конака. На том узвишењу, гдје је некада била црква – брвнара, мјештанин Цвијетин Обреновић је давне 1947. године изорао клесани камен, симетрично обрађен,камен димензија 100x80x80, који је био уграђен у темељ старе цркве – брвнаре. Према легенди, која се преносила с кољена на кољено, црквица је преко ноћи настала и нестала. Дрвени објекти су се врло брзо могли раставити, рашчланити и поново саставити на некој другој локацији“, појашњава Цвијетин.
Хаџи Цвијетин Пејчић је, након детаљних археолошких испитивања и проналаска 28 људских скелета, који су указивали на постојање гробља на тој локацији, одлучио да купи земљиште и да изгради цркву на Црквинама. Изградња цркве почела је првог јуна, а завршена 20. септембра 1997. г одине. У међувремену је црква добила статус манастира. Десетак година је то био женски, а данас је мушки манастир у коме однедавно борави монах Нектарије. Богословски факултет је завршио у Фочи, а боравио је као калуђер у манастиру Тврдош, био је у манастиру Бишње код Дервенте, игуман у манастиру Дуге Њиве на Требави.
„Опредијелио сам се за монашки живот и вољу своју сам предао другоме. Завјетовао сам се на послушност Цркви и епископу. Свако вријеме има своје бреме. Сви се надамо бољим временима. Живимо у миру и жеља нам је да мир што дуже траје. Сунце туђег неба никада не грије као ово овдје, ту гдје си рођен. Када у народу убијеш вјеру, онда покољења испаштају. Црква је ствар заједнице нас са Христом“, поручује монах Нектарије.
Хаџи Цвијетин Пејчић на почетку још једне године и уочи Божића пожелио свим људима здравље, срећу и радост, истичући да су времена тешка, али да се човјек мора борити, радовати сваком новом дану и надати нечему бољем.
Љ.Љ.
