Четврт вијека је прошло откако је више од 200.000 Срба, жена, дјеце, стараца, болесних и изнемоглих у тужној колони напустило Хрватску. Несрећа српског народа из Републике Српске Крајине, који је под налетом Туђманових бојовника и под теретом историјских сјећања на геноцид почињен 1914. и 1941. године, настављена је 55 година касније када су Срби из Хрватске поново морали напуштати своја огњишта. Спашавајући голе животе, оставили су све што су генерације прије њих деценијама стварале и стицале на подручју сјеверне Далмације, Лике, Баније и Кордуна.

Километарска колона српских несрећника прошла је и кроз Семберију почетком августа 1995. године, настављајући пут Србије и СР Југославије. Семберски народ, и сам осиромашен трогодишњим ратом, изнио је пред њих све оно што је у том тренутку могао да им понуди, како би им олакшао муке и показао им да нису остали сами на свијету.

Први већи талас избјеглица из Хрватске стигао је у Бијељину у недјељу, шестог августа, да би наредних дана колона очаја била све дужа и дужа.

Колоне избјеглица у таркторским приколицама, аутомобилима, камионима, шлеперима, запрежним колима или пјешице данима су пролазили семберским друмовима ка Србији. Стотине километара српског очаја нашло се пред очима Европе, али Европа није у то вријеме исказивала неке посебне емоције према тој колони и тим невољницима. У једном тренутку избјегличка колона била је дуга од Петровца до Дрине. Уз пут су умирала дјеца и старе изнемогле особе. Избјегличку колону Хрвати су гађали авионима и артиљеријом.

Семберија и њен народ притекли су у помоћ. Многе породице биле су раздвојене, мајке нису знале гдје су им синови, дјеца су тражила родитеље.
 
У сјећању репортера остале су упечатљиве слике тракторских и камионских приколица препуних људи, старијих особа и дјеце. На лицима безнађе и очај. Као да је све то јуче било. Генерал Новица Симић, у име Источнобосанског корпуса ВРС, и Ђоко Михајловић, у име Црвеног крста РС, људи великог срца, који сада, нажалост, нису међу нама, дијеле освјежавајуће напитке, хљеб и месне конзерве невољницима, уз жељу да их срећа прати на путу ка Србији.

У ријеци избјеглица кроз Семберију умрло је четрнаест особа. Углавном се радило о старијим и изнемоглим људима који су умрли природном смрћу. Умрла је и једна беба, као и један двадесетогодишњак који је одбио да остане у бијељинској болници. Осморо је сахрањено на Градском гробљу на Пучилама, а шесторо су одвезле породице са жељом да их сахране у мјестима гдје ће бити смјештене. Да се не заборави и никад више не понови...

Семберија инфо